Одлучан сам да се не вратим

Одлучан сам да се не вратим у Србију.

Тој земљи ништа не дугујем, а оне је мени много тога ускратила. Оно што су ми родитељи пренели и омогућили било је више него што је већина мојих пријатеља могла да очекује од својих родитеља, а то је терет посебне врсте који ме је увек тиштио.

Први пут сам Србију озбиљно напустио 2009. године, на месец дана. У питању је била летња школа у Аустрији. Уследила је друга, наредног лета, а потом и студијски програми. Родитељима дугујем што су уз очигледан напор летње школе финансирали, верујући да то води мом напредовању у учењу немачког. За студије сам се сам изборио, добивши стипендије. Отада живим углавном независно, финансијски пре свега, у Грацу.

Главни мотив моје жеље да напустим Србију је потреба да напустим нездраво окружење.

Фрустрације којима сам био окружен на сваком кораку, а којих сам се клонио колико сам могао, су претиле да ме измене и претворе у роба околности који би опет гајио сопствене фрустрације због немогућности да утиче на своју средину. Осим тога, плашила ме је предвидивост моје даље судбине. Прича позната – школа, факултет, посао, породица... Само, живот у Србији одавно није тако једноставан, јер формално достизање ових циљева не води испуњености коју сам тражио.

Образовање, ма колико неко трубио да је најбоље, заправо је катастрофално лоше. Не тврдим да је наставни програм сам по себи лош, али систем не ваља. Учитељи, наставници и професори су можда највећи губитници транзиције. Не толико у финансијском смислу, колико у губитку на статусу у друштву, а што се одражава на однос наставник-ученик-родитељ. Образовање, генерално, губи трку са временима у којима живимо, а бити интелектуалац није на листи жеља данашње омладине.

Факултети, а има их разних, нису у функцији привреде и развоја науке. Није ми познато да на нашим факултетима професори својим студентима задају да, на пример, контактирају велико предузеће и са њима израде стратегију побољшања енергетске ефикасности, што сам лично имао прилике да приметим у Аустрији. Од колике је то користи за студенте, а посебно за привреду, не морам да објашњавам. Ко разуме, схватиће.

Проналажење посла је толико дуго проблем нашег друштва да постоји више стереотипа – гастарбајтери, политички кадрови, послови преко везе/кревета, практиканти-волонтери. Бирајте, шта год вас највише тангира. Само нема меритократије. Индустрија широм Србије одумире под притиском нове класе „приватника-капиталиста“ (удружених са поткупљивим политичарима), који су приватизовали некадашњу заједничку имовину, а онда је распарчали, распородали и уништили, заједно са животима радника.

До породице се дакле јако тешко стиже. Само лудачки храбри или просто луди се венчавају. Наталитет, наравно, опада, али кога се то тиче... Породичне вредности? Гранд продукција вам васпитава децу, не улица. Сада се седи у кафићима, осматра се ко пролази и како је обучен, с ким је, куда би могао да иде... Омладина ленствује, јер чека да им се да посао. Само, посао се не добија, већ проналази, драга омладино.

Упркос мом (очигледном) дубоком разочарању у српско друштво, ухватим себе и то јако често како правим планове за промене. Смишљам концепте за послове које бих основао, разматрам кораке које бих предузео у решавању неких питања, планирам „повратак на велика врата“. Верујем да је то заједничко многима који су у иностранству.

Само, унапред и сам знам да су наши „просветитељски“ пројекти осуђени на пропаст. Наш повратак не покреће масовне промене о којима маштамо. Можда регресирамо, прерано одустајемо, не приступамо проблему на прави начин. Можда нас средина намерно спутава, можда нас не разумеју. Све у свему, један човек тешко да може да изазове велике промене. Осим, ако тај човек не постане део групе људи са истим циљевима.

Моја најновија размишљања о покретању промена у Србији су усмерена на организовање у грађанске иницијативе. Примећујем да се у Србији већ нешто дешава. Постоје групе људи који раде на променама, попут организованог револта против Бус Плус-а, Беоциклизације, Србије у покрету, итд.

Српско друштво је ненавикнуто на овакве покрете. Код нас је држава главни актер у свим областима, па (парадоксално) и у организовању цивилног друштва. А управо би цивилно друштво морало да контролише политику и власт, а не обрнуто. Грађани, уместо поданици.

Да ли је у иностранству живот бољи него у Србији? Квалитетнији је (рећи да је бољи подразумева нормативне ставове, у шта не желим да се упуштам), а верујем да је то последица разлике је у организацији друштва.

„Напољу“ друштвени систем функционише, док је наш направљен да буде параван за систем политичких бенефиција и организовану крађу грађана. У којој мери је кривица на нама, а у којој на Великим силама, то није небитно, али не треба да нам буде фиксација. На нама је да пуно радимо на изградњи сопственог друштва, у складу са минималним консензусом око питања корупције, равноправности, толерантности једног грађанског друштва у коме припадност мањинама не представља фактор у одређивању и остваривању права. Једино организације цивилног друштва могу створити свест о овоме, зато желим да се ангажујем, а позив упућујем и свима осталима.

Жељени ефекат је промена свести да се лоше ствари не толеришу. Припадност групи може пружити осећај самоуверености да иступите против нечега и отворено кажете да то није у реду. Промена на боље, ма колико мала била, је добра, не треба очајавати.