Ponedeljak, 25.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Samopoštovanje – važna stvar

U svim drugim zemljama „banana republika” ima sasvim drugu konotaciju. Sticajem okolnosti, i u tom drugom, ružnom značenju, termin je nastao u Hondurasu početkom prošlog veka kada je nekoliko stranih (uglavnom američkih) kompanija kontrolisalo praktično celu ekonomiju, stalno šireći svoj uticaj. U jednom trenutku, kada je režim Hondurasa ipak odbio da im, protivno zakonima svoje zemlje, učini i nove dodatne ustupke, one su organizovale puč i zamenile ga drugim režimom, koji je to spremno učinio. „Sekundarni proizvod” ove akcije bio je geopolitički pojam „banana republika” – nekad vezan za zemlje Centralne i Južne Amerike, a danas „univerzalan” – kao oznaka za države koje ne poštuju princip vladavine prava i zakone podređuju raznoraznim „interesima”, posebno za one koje ispoljavaju preterano „uslužan”, servilan, odnos prema stranom kapitalu ili korupcionaškom uticaju. 

Samo se po sebi pretpostavlja da nije u interesu nijedne države da ga „zasluži”. Ni voljno ni nevoljno, ni svesno ni nesvesno. To važi za svaku zemlju, pa i za našu, naravno. I o tome odgovorni državni funkcioneri i službenici u svakom trenutku treba da vode računa. Zato ozbiljnu pažnju zavređuje sve evidentniji i jači trend „ekscesa” na relaciji vlast–javnost, u vezi sa dostupnošću informacija o investicionim i komercijalnim pravnim poslovima. Trend potvrđuje i rastući broj žalbi povereniku za informacije. O nekim od slučajeva već sam govorio i pisao. A na ovaj tekst podstakao me je ovih dana posebno aktuelan Ugovor o pružanju usluga upravljanja i savetovanja u poslovanju PD „Železara Smederevo”, povodom koga sam od Vlade Srbije, u skladu sa ovlašćenjima i obavezama poverenika, zatražio da prinudnim merama obezbedi da ga Ministarstvo privrede učini dostupnim javnosti. Prethodno je Ministarstvo privrede, više puta povredivši zakon, odbilo zahtev Transparentnosti Srbija i platilo kazne koje je poverenik na zahtev tražioca izrekao, a potom se oglušilo o još nekoliko istovetnih zahteva.

Načelno, nije sporno da se u ugovorima sa stranim partnerima može predvideti da su određene informacije poverljive i da se shodno tome javnosti može ograničiti pristup. To se, pre svega, može odnositi na informacije čiji je izvor sam strani partner, informacije koje njemu „pripadaju”, kao što su tehnička i tehnološka rešenja, planovi proizvodnje i plasmana, marketinški planovi, njegove konstrukcije i izvori finansiranja... Takve informacije mogu, razume se, biti zaštićene, pristup javnosti može biti ograničen. Zakon o slobodnom pristupu informacijama daje mogućnost za to, utvrđuje uslove i način.

Ali, mogu li takav tretman imati sve informacije? Ko misli i čime opravdava stav da se javnosti mogu uskratiti informacije neophodne za ocenu, sa stanovišta javnih interesa, opravdanosti raspolaganja javnim novcem i resursima (ustupanje državne svojine, subvencije i drugi podsticaji, oslobađanja od poreza...)? I da je objašnjenje za uskraćivanje informacija to što se on „tako dogovorio sa stranim partnerom”?!

Kojim i čijim interesima se, na primer, može objasniti to da srpsko ministarstvo privrede smatra normalnim da srpskoj javnosti uskrati bukvalno sve informacije iz pomenutog ugovora o „Železari Smederevo”, uključujući i veliki broj priloga uz ugovor?

Šta sve može biti „objašnjenje” ovakvog postupanja?

I bez upuštanja u spekulacije o tome i svakako ne polazeći od najlošijih pretpostavki, izvesno se može i mora konstatovati da ovakvo (ne)postupanje ne otklanja (i inače uvek) prisutne sumnje.

A u najboljoj od mnoštva, nažalost, uglavnom loših pretpostavljenih varijanti objašnjenje bi moglo da bude uverenje da se garancijom apsolutne tajnosti mogu privući strani investitori. Ali to, prvo, ne može biti nikakvo opravdanje za kršenje naših zakona i, drugo, nije istina nego krupna zabluda. Ozbiljnim investitorima apsolutna tajnost nije potrebna. Za njihovo privlačenje treba obezbediti druge, neuporedivo ozbiljnije pretpostavke – moderne zakone i njihovu doslednu primenu, dobro pravosuđe i efikasnu pravnu zaštitu, ekspeditivan rad uprave a, sasvim sigurno i – neophodan nivo samopoštovanja.

Poverenik za informacije    

Komentari12
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.