Pet decenija sa slikama

Sombor – Slikar Zoran Stošić Vranjski je za štafelajem više od pola veka. Do sada je samostalno izlagao oko 120 puta i na oko 500 kolektivnih izložbi. Njegove slike mogle su da se vide u Beču, Lusaki, Italiji, Mađarskoj i gotovo svim gradovima bivše Jugoslavije. O ovom umetniku, na čijim je platnima gotovo podjednako predstavljen život Vranja i Sombora, ali i beskraj kosmosa, objavljeno je više od 500 bibliografskih jedinica u zemlji i svetu i monografija „Kosmičko ogledalo Zorana Vranjskog”.

Kad god ga stigne zamor, Vranjski ode do čuvene Gradske kafane u Somboru, gde su se nekada okupljale umetničke i pesničke duše grada, ne bi li sreo nekog svog starog prijatelja, da s njim proćaska uz čuveni riblji paprikaš i vino. „Danas nema onog čuvenog umetničkog stola”, kaže Vranjski. „Stolove su sada zauzeli mladi ljudi, u čijem se društvu dobro osećam”.

Na pitanje otkuda u Somboru, kada je rođen u Vranju, slikar odgovara da je u ovaj grad došao kao student, da je bio stipendista somborske opštine i da je tu i ostao.

„Po govoru koji sam zadržao, prepoznaje se moje poreklo iz Vranja. Kada sam završio studije ovde sam se oženio Sremicom, zasnovao porodicu i, evo, već više od pet decenija ovde stvaram svoja umetnička dela. Vranje nisam zaboravio. U njemu imam legat, u Narodnom muzeju, isto kao i u Somboru, u Gradskom muzeju. Tamo je mojih više od 400 slika i drugih radova. Tako sam se, čini mi se, odužio i jednom i drugom gradu”, kaže Vranjski.

Davne 1955. godine u Vranju, dok je bio gimnazijalac, Zoran Stošić Vranjski je prvi put izlagao. „Sedam godina kasnije, imao sam i svoju samostalnu izložbu i to je bio moj prvi značajni nastup pred publikom i ljubiteljima umetnosti. Kritike su bile pozitivne, dobio sam pohvale, a to je za mene značilo veoma mnogo – podstrek da nastavim da tražim novo i posebno i da se usavršavam”, seća se slikar.

O slikarstvu danas, i umetnosti uopšte, Vranjski kaže:

„Svet umetnosti se veoma mnogo promenio, tu su nove tendencije u umetnosti. Slika danas gubi dvodimenzionalnost. Ona sada, da tako kažem, dobija opšti vizuelni utisak, radi se na moderniji način. Mi, starija generacija umetnika, prihvatamo sve te promene, ali ja za sebe kažem da sam još uvek štafelajni umetnik”.

Na pitanje da li može da se živi od slika i šta misli o nacionalnim penzijama za umetnike, Vranjski odgovara da danas teško može da se živi komotno od slikanja, glume ili pisanja. Smatra da su nacionalne penzije dobar potez vlasti, a kod odluke o ovoj nagradi trebalo bi dobro da proceni rad svakog koji nešto znači u slikarstvu, književnosti, na pozorišnoj sceni.