Пет деценија са сликама

Сомбор – Сликар Зоран Стошић Врањски је за штафелајем више од пола века. До сада је самостално излагао око 120 пута и на око 500 колективних изложби. Његове слике могле су да се виде у Бечу, Лусаки, Италији, Мађарској и готово свим градовима бивше Југославије. О овом уметнику, на чијим је платнима готово подједнако представљен живот Врања и Сомбора, али и бескрај космоса, објављено је више од 500 библиографских јединица у земљи и свету и монографија „Космичко огледало Зорана Врањског”.

Кад год га стигне замор, Врањски оде до чувене Градске кафане у Сомбору, где су се некада окупљале уметничке и песничке душе града, не би ли срео неког свог старог пријатеља, да с њим проћаска уз чувени рибљи паприкаш и вино. „Данас нема оног чувеног уметничког стола”, каже Врањски. „Столове су сада заузели млади људи, у чијем се друштву добро осећам”.

На питање откуда у Сомбору, када је рођен у Врању, сликар одговара да је у овај град дошао као студент, да је био стипендиста сомборске општине и да је ту и остао.

„По говору који сам задржао, препознаје се моје порекло из Врања. Када сам завршио студије овде сам се оженио Сремицом, засновао породицу и, ево, већ више од пет деценија овде стварам своја уметничка дела. Врање нисам заборавио. У њему имам легат, у Народном музеју, исто као и у Сомбору, у Градском музеју. Тамо је мојих више од 400 слика и других радова. Тако сам се, чини ми се, одужио и једном и другом граду”, каже Врањски.

Давне 1955. године у Врању, док је био гимназијалац, Зоран Стошић Врањски је први пут излагао. „Седам година касније, имао сам и своју самосталну изложбу и то је био мој први значајни наступ пред публиком и љубитељима уметности. Критике су биле позитивне, добио сам похвале, а то је за мене значило веома много – подстрек да наставим да тражим ново и посебно и да се усавршавам”, сећа се сликар.

О сликарству данас, и уметности уопште, Врањски каже:

„Свет уметности се веома много променио, ту су нове тенденције у уметности. Слика данас губи дводимензионалност. Она сада, да тако кажем, добија општи визуелни утисак, ради се на модернији начин. Ми, старија генерација уметника, прихватамо све те промене, али ја за себе кажем да сам још увек штафелајни уметник”.

На питање да ли може да се живи од слика и шта мисли о националним пензијама за уметнике, Врањски одговара да данас тешко може да се живи комотно од сликања, глуме или писања. Сматра да су националне пензије добар потез власти, а код одлуке о овој награди требало би добро да процени рад сваког који нешто значи у сликарству, књижевности, на позоришној сцени.