Leksikografi stigli do „petoglasnika”

„Postoji samo jedna knjiga koju stvaraju svi Srbi. Nastaje uvek i svuda, gde se god srpska reč izgovara i sluša. To je najobimnija, najpotrebnija i najbolja srpska knjiga. Njeni su tvoritelji i oni koji ne umeju da čitaju. Bez nje ne mogu ni oni koji je ne otvaraju. Većina našeg sveta za nju nije ni čula, a svako časno njene delove kazuje. U njoj se sabiraju vekovi, teritorije, knjige iz svih oblasti nauke i umetnosti, književnost, imena i prezimena, dijalekti, narečja, akcenti i značenja svih vrsta reči. U njoj su azbučnim redom nagoveštena svedočanstva o svemu što Srbi smišljaju, zapisuju i govore, o svemu što su tako radili u ranijim vremenima. U njoj su osnovni znakovi narodnog umeća, trajanja, posebnosti, nasleđivanja i svega što može da stane pod reč identitet, pod takav zaklon i sigurno mesto. Ona izvire iz svakog srpskog glasa, a zapravo je nevidljiv okean čije su kapi izgovorene reči.”
Ovim rečima Miro Vuksanović, dopisni član SANU i urednik Tribine Biblioteke SANU, otvorio je skup na kojem je predstavljen devetnaesti tom „Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika” (Ocat – petoglasnik). O poslednjem tomu ovog kapitalnog projekta govorili su dopisni član SANU Goran Petrović, prof. dr Rajna Dragićević i prof. dr Milorad Dešić. Rečnik književnog i narodnog jezika sastavljaju leksikografi Instituta za srpski jezik, a objavljuje ga SANU.
Rečnik književnog i narodnog jezika Mirio Vuksanović naziva – Velikom knjigom svih Srba. Nastaje i raste kao čista savest. Piše se dugo i mnogoručno. Bez prestajanja se obnavlja i zato ne može biti završena. U njoj se popisuju, tumače i odabranim primerima čine jasnim reč po reč, s ustaljenim izrekama koje su postale, ko zna kad, nezamenjiva pomoć mislima, govorenju i razumevanju. Leksikografi kažu da će ta velika knjiga pokupiti oko pet stotina hiljada reči. Analitičari tvrde da svakodnevno koristimo samo hiljaditi deo.
U poetskom tekstu, Goran Petrović je napisao: „Rečnici su sve. Svedena istorija. Raspričana matematika. Veoma podrobna, veoma dugačka formula. I svežanj su trnaca i Teslina kugla. Implozija i eksplozija. Rečnici su spojeni sudovi naroda. More, pučina u menzuri. Etalon etalona. Bolje ukoričena partitura. Paleta. Reči su čekići i dleta. Nožići za duborez. Odabrani kamenčići za mozaik i mnoštvo kamenoloma koje su valjajući vekovi zaoblili u belutke. Rečnici su stoletna paučina, kosa vezana u pletenice, navošten konac za sveće upreden u brodsku užad... Rečnici su naša brvna i lučni mostovi.”
Rečnici su, dodaje Petrović, i napisan i još nenapisan stih. I zaboravljena narodna pripovetka. I moderan roman u rasutom stanju. I ukupna biblioteka jednog jezika. I deo ukupne biblioteke čovečanstva. Oni su i to čovečanstvo koje, nauka kaže, ima orbitu, ali šire gledano – čestica je što kosmosom luta. Rečnici su sve. Zato što nikada nisu dovršeni. A opet, uvek su poduhvat vredan divljenja. Jer, jezik je živ. Desetine hiljada je to vrhunaca, zametaka, blagoslovenih stanja, onih radosnih časaka kada plod oživi, bolnih trudova, porođaja, srcanja, prizivanja... Rečnici su, kao u ovom slučaju, i ocat i petoglasnik. A ocat je, između ostalog, anestetik. Osuđenicima, pa i razapetom Hristu, nuđen na sunđeru nabodenom na koplje, ne bi li skvasio usne, usta. Dočim je petoglasnik bogoslužbena, liturgijska knjiga.
Kad god izađe iz štampe novi tom Rečnika SANU, ističe Rajna Dragićević, mešaju se zadovoljstvo i olakšanje, jer time dolazi na mesto još jedan komadić tog složenog mozaika koji je počeo da se slaže pre 127 godina, dakle, još 1888. godine, kada je akademik Stojan Novaković rekao: „Iole književan čitalac znaće, kako se već sa samom Akademijom, sa samim tako reći njenim imenom spaja misao o obradi jezika, o rečniku, o uzdignuću jezika na viši naučni i književni značaj.” U sastavljanje tog mozaika koji raste gotovo od osnivanja SANU i zajedno sa njom preživljava dobre i loše istorijske trenutke, uloženo je mnogo naučne i stručne energije generacijâ pregalaca. I zato sa radošću i olakšanjem (ili bar sa umanjenom grižom savesti i teskobom) gledamo na svaki novi tom, jer je on dokaz da dosadašnji trud nije bio uzaludan i da će se do konačnog cilja, ipak, verujemo, stići.
A dokle se, u stvari, stiglo objavljivanjem devetnaestog toma Rečnika? Devetnaestim tomom završena je obrada reči koje počinju na slovo O i započeta obrada leksike na slovo P. Obrađeno je 1.530 reči na O (od ocat do oščuro) i 9.981 odrednica na slovo P (od p do petoglasnik). Zašlo se, dakle, u obradu ogromne porodice reči koja započinje slovom P. Najveći broj listića, kao i odrednica, ima slovo P, što znači da će reči na ovo slovo zauzeti najveći broj tomova. Pretpostavlja se da će one obuhvatiti pet do osam tomova, jer za njihovu obradu postoji ukupno sto šezdeset pet kutija, a u svakoj od njih 4.000 do 4.500 listića.
Svoje izlaganje Rajna Dragićević je završila rečima svoje profesorke Darinke Gortan Premk, aktivnog leksikografa sa najdužim stažom: „Leksikografi od zanata, ili bolje – generacije leksikografa od zanata, ostvarivali su ovaj cilj, a leksikografa je malo, i uvek ih je bilo malo. I materijalnih sredstava je malo, i uvek ih je bilo malo... Ali leksikografija se ne sme urušiti.”