Infoblam

Šefovi „Infostana”, beogradskog servisa za objedinjenu naplatu komunalnih usluga, pokazaše i dokazaše kako se od gotovo uobičajenog i relativno korisnog posla može napraviti skandal. Umesto da ponudu o osiguranju obrazlože korisnicima, tim pre što popriličan broj vlasnika stanova u Beogradu već plaća bar jednu, pa i dve polise domaće i inostrane firme, ljudi su, gle čuda, to pokušali da poture i proture kao kukavica jaje. Ko plati, upecao se, ko ne plati – bože moj. Biće prilike.

Stručnjaci za osiguranje, koje smo o ovom slučaju pitali, kažu da su premija i ponuđena osigurana suma sasvim po meri i građani bi imali veoma korektnu polisu. Ali, posao je urađen onako kako to ne treba i sve je palo u vodu.

Pukla je bruka. S obzirom na to da je „Infostan” gradsko preduzeće, pod kontrolom prestoničke vlasti, dogodilo se ono što je moralo – posao je storniran, a direktor preduzeća podneo ostavku. Tu se, reklo bi se, završava ovaj infoblam.

Problem, međutim, nije samo u tome. Mleko je prosuto, ali iz tog slučaja valja izvući bar neku pouku da nam se ne ponavljaju ovakvi i slični slučajevi, koji mogu da „mirišu” na korupciju i večno čaršijsko pitanje – „ko je tu uzeo pare”.

Srbija je po mnogim osiguravajućim pokazateljima pri samom dnu evropskih država. Za nas je osiguranje uglavnom nepotreban trošak, a ne investicija u mirniju i spokojniju budućnost, da čovek ne ostane sam i bespomoćan kada nešto krene po zlu. Osiguranje ne može sve da vrati u pređašnje stanje, ali pomaže osiguraniku da bar stane na noge. To najbolje znaju oni koje je takva zmija ujedala.

Ali, ogroman broj naših ljudi polazi od one bezazlene sudbinske – „neće valjda mene”. A šta ako baš hoće? Tako se i dogodilo da je prošlog proleća veoma mali broj građana Obrenovca i okoline imao osiguranje od poplava. Posle pustoši svi su se vajkali što nisu platili polisu i od te vrste rizika, ali nesreća je uzela svoj visoki danak, jer je dinar za osiguranje, pogotovo još i u našoj besparici, bio prevelik.

Zato je naših 111 dolara po stanovniku ukupne premije osiguranja tri puta manje nego u Hrvatskoj ili čak 12 puta manje nego u Sloveniji. Mi za osiguranje života plaćamo 24, Hrvatska 108, a Slovenija 344 dolara. Oni od svog nacionalnog kolača za osiguranje daju 2,6 odsto, odnosno pet procenata. Mi 1,9 odsto. Da li to znači da se Hrvati i Slovenci više plaše rizika koji život nosi ili da žive u zemljama u kojima se češće dešavaju nepogode i nevolje? Ne. Naravno.

Imaju, bez sumnje, više para od nas, ali neuporedivo mnogo više vode računa o onome što nesrećan slučaj može da napravi. I od njih se štite polisama, ali svakako ne na način na koji je to dozlaboga aljkavo uradio „Infostan” posle kojeg se čak i dobra ideja pretvara u bruku.