List pristojne Srbije

Dobrojutro, Ljiljo, što širiš dezinformacije kad se istina nemože sakriti neistinitim i lažnim informisanjem javnosti. Poz. Raja Rodić

SMS poruka osnivača „Kurira” zatekla me u Lajpcigu, na konferenciji Evropskog centra za slobodu medija (ECPMF, European Centre for Press and Media Freedom), nove medijske kooperative za zaštitu novinarske profesije, u čijem sam Upravnom odboru.

Pretpostavljam da je Rodića, nedavno osuđenog na dve godine zatvora i šest godina zabrane obavljanja svih dužnosti vezanih za raspolaganje, upravljanje i korišćenje tuđom imovinom, naljutila naša jučerašnja naslovna strana („Kurir” ponovo pokušava da kupi „Politiku”) toliko da mi se obratio u maniru beogradskog tabloida.

Nije lepo rugati se, ali Rodićeva poruka glavnoj urednici „Politike” možda najbolje ilustruje jaz koji postoji između profesionalnih,  pristojnih medija – i onih drugih. To su različiti svetovi. 

Novine koje upravo čitate najuglednije su koje su ikada postojale u našem delu Evrope, ali ni to nije dovoljno reći da bi se objasnili mesto „Politike” u istoriji Srbije, i moć „Politike” nad kolektivnom imaginacijom srpske nacije..  

Da tabloid sumnjive reputacije želi da kupi dragulj srpskog novinarstva prvi put smo saznali pre nekoliko godina, još za vlasti Demokratske stranke, i to zahvaljujući svađi Čedomira Jovanovića sa „Kurirom”. Gorko sada zvuči prisećanje da je javnost u Srbiji pre deset godina bila razočarana i izborom nemačkog VAC-a za partnera „Politici”, jer se činilo da je ovaj lanac nemačkih provincijskih listova nedovoljno ugledan partner čak i onoj „Politici” čiji se ugled znatno srozao devedesetih godina prošlog veka. A sada je taj lanac prodao svoja potraživanja Aleksandru Rodiću i onima koji stoje iza njega.

Nešto tu do neba smrdi. „Politika” će nastaviti profesionalno da obaveštava svoje čitaoce apsolutno o svemu što njeni novinari saznaju, kad je reč o mutnim radnjama u kojim je vlasništvo nad „Politikom” menjalo ruke. O sudbini ovog lista ne bi se smelo govoriti krišom i u uskim krugovima. Kad su privatni vlasnici „Vol strit žurnala” prodavali ovaj ugledni list Rupertu Mardoku, podnosili su javnosti računa o kupoprodaji jer je medijski mogul za njih predstavljao „reputacioni rizik”.

Srpska država postavlja polovinu članova uprave „Politike”. To automatski znači da javnost ima pravo da zna sve što je u vezi s „Politikom” , jednom od poslednjih ustanova koje su Srbiji ostale iz davnina. Prikrivanje bilo čega u vezi s „Politikom” zato bi bio – poslužiću se rečnikom tabloidnih kolega – prvorazredni skandal.