Zašto je Đukanoviću za proteste kriv Koštunica

Vojislav Koštunica je u Srbiji već uveliko politički zaboravljen, ali ga u Crnoj Gori ne daju tako lako. Zapravo, crnogorska vlast ga revitalizuje optužbama da stoji iza protesta opozicije koji danima drmaju tu zemlju, mada ne objašnjava kako.

Crnogorski premijer Milo Đukanović je i juče izjavio da određeni politički krugovi oko Vojislava Koštunice neskriveno pomažu organizovane proteste u Crnoj Gori, tvrdeći kako deluju dosledno sa svoje nacionalističke platforme, negirajući Crnoj Gori pravo na nezavisnost. Istovremeno, naglasio je da niko od strane državnog rukovodstva Srbije ne radi protiv Crne Gore.

To je potpuno suprotno od Đukanovićevih izjava od pre pet godina, kada je uoči lokalnih izbora 2010. direktno optuživao Tadićevu vlast da organizuje i finansira tamošnju opoziciju. To je bio krizni period u njegovim odnosima sa tadašnjim srpskim predsednikom, sa kojim je inače bio u znatno boljim odnosima nego sa Koštunicom, u vreme čije vlade je, 2006, došlo i do proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Ipak, u Beograd je posle 2003. došao prvi put tek deset godina kasnije, kada su na vlast došli Vučić i Nikolić.

Za mešanje u unutrašnje odnose u Crnoj Gori danas, osim Koštunice i njegove bivše stranke, optužuje i druge „velikosrpske krugove” iz Beograda okupljene oko određenih društvenih centara moći, poput Srpske pravoslavne crkve. Ukratko, sve one koji su nekada bili protiv nezavisnosti Crne Gore. Uz to, spisku odgovornih za proteste u Podgorici predstavnici vlasti dodaju i Rusiju, čiji je cilj, navodno, da spreči ulazak Crne Gore u NATO.

U Briselu, međutim, ne deluju uznemireno ni zbog dešavanja u Podgorici ni zbog sumnji da je upletena Rusija.Novoimenovani ambasador Slovenije pri NATO Jelko Kacin izjavio je da je Severnoatlantski savez dobro upoznat sa onim što se dešava u Crnoj Gori, a šefica delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu Doris Pak ocenila je nedavno u poruci na „Tviteru” da je autokratski premijer postavio sebe iznad svih zakona, hapseći mirne demonstrante.

Osim vladajućih crnogorskih političara, i Crnogorski PEN centar i Crnogorsko društvo nezavisnih književnika ocenili su da je cilj protesta blokada evroatlantskih integracija i ugrožavanje crnogorske državnosti. Oni za to krive „autoritarni režim Vladimira Putina i kleronacionalističke krugove iz Beograda, predvođene Srpskom pravoslavnom crkvom”.

Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam, smatra da Milo Đukanović, „naravno, mora da traži neke razloge zbog kojih su krenuli unutrašnji protesti, a ima alibi, zato što u protestu učestvuju i neke prosrpske stranke, kao stranka Andrije Mandića”. Ipak, on sumnja da Koštunica ima neki uticaj na faktore koji u Crnoj Gori utiču na organizaciju protesta, ali, kada je reč o tome da SPC podržava proteste, „ima realnog osnova, jer su oni stalno bili u svađi”, a u vezi sa ruskim uticajem navodi da „oni imaju potencijal”.

Podršku protestu ne krije mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji se pojavio na protestu u Podgorici, ali ni potpisnici beogradske peticije u kojoj se podržavaju zahtevi opozicije za slobodne izbore u Crnoj Gori. Između ostalih, tu su Sanda Rašković Ivić, Slobodan Samardžić, Milo Lompar, Leon Kojen, Miša Đurković, Miloš Ković, Slobodan Reljić, Dušan Proroković, Željko Cvijanović…

Zbog glasanja u Unesku, ali i povodom višenedeljnih protesta u Podgorici, DSS zahteva od Vlade Srbije da se odredi povodom dešavanja u Crnoj Gori. Navodeći da premijeri vlada Srbije i Crne Gore ne propuštaju priliku da konstatuju kako su odnosi između naših država najbolji u istoriji, te da njih vezuje i lično prijateljstvo, DSS ističe da je „ćutanje naše vlade tim čudnije, sem ako nisu u pitanju lične i prijateljske obaveze i interesi prema podgoričkim vlastodršcima”.

Svoju podršku protestantima ne skriva ni Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba, u uverenju da je reč o borbi za najviše vrednosti slobode, demokratije i Evrope i ovako je obrazlaže: „Evropska unija i SAD su u svojim nedrima odgajile klasičnog latinoameričkog diktatora. Đukanović misli da je njegova zemlja u Latinskoj Americi i da je u toku ’hladni rat’ i da može da promoviše bilo kakvu ideologiju, makar ona bila fašisoidna, samo da bi ostao na vlasti. Upravo na pitanju opstanka Mila Đukanovića na vlasti, tačnije na pitanju demokratizacije Crne Gore, koja podrazumeva potpuno političko uklanjanje Mila Đukanovića, njegovog režima i uspostavljanje pravne države –danas se lomi evropsko ’da’ ili ’ne’ na Balkanu.”

Antić pak ocenjuje da se od 1999. godine do danas isključivo zvanična Podgorica mešala u unutrašnje stvari Srbije. „Sam Milo Đukanović je mnogo učinio da sadašnja vlada bude uspostavljena u Srbiji. On je sebi uzeo za pravo da procenjuje koji to Srbi treba da vladaju Srbijom”, kaže on.

Antić navodi da zvanična Srbija otvoreno mora da stane ne iza Srba u Crnoj Gori, pošto ih je odavno izneverila, već iza demokratije. Kako ističe, tamo su falsifikovani izbori 2013, tamo je falsifikovan popis 2011.

„Imamo posla sa ljudima koji u 21. veku progone crkvu. Progone i građane Srbije i Crne Gore. Prema tome, to zahteva jedan pristup koji je načelan. Kad neko obavlja dužnost predsednika republike i predsednika vlade, on više nije političar, on ne sme više da ima lične prijatelje. On mora da se bori za neko načelo, neki ideal. Ovde više nije reč o Srbima. Okosnica borbe za demokratiju u Crnoj Gori su obespravljeni Srbi. Inače, u protestima učestvuju i Crnogorci i Bošnjaci i Hrvati i muslimani i Romi, jer svi oni imaju pravi na demokratiju i bolji život”, kaže Antić.