Migranti i „barbari”

Nemačka je požurila sa primenom svog plana o proterivanju odbijenih azilanata – umesto od prvog dana novembra, novi zakon će se primenjivati od početka naredne sedmice. Na udaru su, pre svih, azilanti iz balkanskih država, koji već stenju pod dvostrukim pritiskom. Stotine hiljada migranata prolaze „balkanskom rutom” na svom epskom proputovanju sa Bliskog istoka ka obećanoj zemlji germanskoj. Dok jedni odlaze, drugi dolaze i tako u krug. Nama Balkancima se već pomalo zavrtelo u glavi od svega, ali Nemci valjda imaju plan i za nas. Ili samo za sebe?

Na sutrašnjem briselskom samitu lidera deset država na „balkanskoj ruti”, sve oči biće uprte u najmoćniju ženu Evrope. Svi čekaju da čuju šta će Angela Merkel reći o odsustvu kooperacije i koordinacije u zbrinjavanju i propuštanju izbeglica. Jedni bi da dižu nove zidove, drugi brane svoje već izgrađene, a ministarka policije Austrije Johana Mikl-Lajtner uopšte nema dilemu: ako se situacija ne stavi pod kontrolu, biće neophodno da se izgradi „tvrđava Evropa”. Mnogima je to poređenje zaparalo uši, podsetivši ih na Hitlerov plan identičnog naziva za odbranu okupiranih teritorija od najezde saveznika.

Skoro tri četvrtine Nemaca želi da se duž granice njihove države izgrade tranzitni centri, gde bi se vršio odabir izbeglica i odakle bi oni koji ne ispunjavaju uslove bili vraćani kućama. Ali, kojim kućama, kada su njihovi domovi srušeni, a zemlje razorene ratom? Mogu jedino da se vrate u neku od zemalja kroz koje su prošli, uključujući i Srbiju.

Pravo rešenje može biti jedino da se u njihovim domovinama ponovo izgradi ono što više nemaju – funkcionalne države. To je moguće samo kroz zajednički rad međunarodnih faktora, a najveći teret moraju podneti najmoćniji. Među njima ima i dosta onih koji bi morali osećati i deo sopstvene odgovornosti što milioni izbeglica sada tumaraju Evropom i Azijom. Nije reč samo o elementarnoj humanosti na koju su, reklo bi se, mnogi u Evropi danas zaboravili. Poigravaju se sa ljudskim sudbinama, prebacujući izbeglice jedni drugima kao pingpong loptice. Velike i moćne zemlje Evrope priznaju da nemaju kapaciteta da prime sve koji dolaze „balkanskom rutom”. A kako onda očekivati da to učine male države poput naše?

Srbija je u maniru pouzdanog partnera slušala evropske lidere tokom migrantske krize, preuzimala na svoja pleća i sprovodila planove i pravila kojih se ni oni sami često nisu pridržavali. Ali, za razliku od EU prestonica, Beograd ničim nije doprineo nastanku izbegličke drame i muke. Izgradnja „tvrđave Evrope”, gde bismo mi ostali sa spoljne strane zidina, zajedno sa migrantima – dalo bi za pravo onima koji su likovali kada su nas nazivali „barbarima”. Uz malu razliku što su mnogo veći „barbari” oni koji svoju humanost iskazuju samo kada dele lekcije drugima, zaštićeni iza debelih zidova.