Novinar je...

Dobar, loš, režimski, istraživački, tabloidni... U moru tih razlika među novinarima kao da je ostala izgubljena ona osnovna podela – na one koji svoj posao rade časno i profesionalno i one koji to ne rade. Ko su novinari u Srbiji?

Ovo pitanje nedavno je postavio državni sekretar u Ministarstvu kulture Saša Mirković i zatražio da se da definicija novinara. Negodovao je Nedim Sejdinović iz NDNV koji tvrdi da se time otvara put državnoj represiji. Tako kaže glavni i odgovorni urednik portala „Autonomija.info”, koji deluje kao politička grupa za pritisak.  

Ako se slažemo da novinarstvu osim prikupljanja informacija pdorazumeva i njihovu strogu proveru i etičke norme, da li je skandalozno reći da Danilo Teleprompter Redžepović nije novinar? Na njegovom sajtu su sve vesti u skladu sa njegovim političkim ubeđenjima. Taj kriterijum vrlo često potisne i onaj osnovni – da li je informacija tačna ili nije. To naravno ne znači da bilo ko iz vlasti, bio on i premijer, sme da ga zove ološem.

Tu već ulazimo u prastaru raspravu – da li su nužan preduslov za postojanje kulturnih i poštenih medija isti takvi političari (dakle kulturni i pošteni) ili su možda mediji ta nedefinisana sila koja gura političare u primitivizam i nemoral.

Mogu li se novinarima zvati ljudi koji su u svojim tekstovima uvek imali više stavova nego informacija, više društvenih funkcija nego činjenica?

Jesmo li zato svedoci paradoksalne situacije da su kiosci, više nego ranije, puni papirnih proizvoda koji su na toj proizvodnoj skali zastali na pola puta između toalet papira i novina? „Novinari” tih listova međusobno se utrkuju ko će detaljnije i vernije da prenese dešavanja iz rijalitija na ’artiju. Nema javnog dijaloga o važnim društvenim pitanjima, a kritika se preselila na društvene mreže, sa kojih se iz naroda oglašavaju mejkap artisti, blogeri i frilenseri.

Zašto novinari dozvoljavaju da dele profesiju i štamparsku boju sa onima kojima je najveći domet izveštavanje sa „Farme”, „Velikog brata” ili „Parova”? Zašto slobodu profesije ne koristimo u druge svrhe, nego je, zajedno sa radnim knjižicama, ako imamo sreću da ih uopšte posedujemo, utapamo u blato rijaliti emisija?

Donedavno su sve četiri komercijalne televizije kojima je država dodelila nacionalnu frekvenciju imale svoj rijaliti. U međuvremenu, jedna se iz tog blata izvukla. Ali ne zato što je vrh televizije privukla svetlost istraživačkog žurnalizma. Ne, njihov rijaliti je imao najniži rejting.