Na liniji vatre

 Postoji razlog zašto se naše novine nazivaju porodičnim: „Politiku” smete da držite na stolu i da vas ne bude stid pred decom.

Zbog toga ne možemo da citiramo uvrede koje ovih dana gazde „Kurira” i „Informera” razmenjuju u ratu tabloida. Pre nekoliko nedelja sam povodom „Kurirovog” nepristojnog pokušaja neprijateljskog preuzimanja „Politike” napisala da smo mi različiti svetovi. Rafali optužbi koje ispaljuju zaraćene strane sada me navode da mislim da smo iz različitih galaksija.

Šta može biti razlog ovakvom pucanju nerava? Tiraž svakako ne, jer portreti njihovih vlasnika sigurno nisu magnet za čitaoce, imaju oni za to jače adute i tuđe ekstremitete. Možda to što ovoga puta neće biti zarobljenika. Bitka je počela oko „Politike”, ali pre će biti da je plen oko koga se tuku samo gola politika. Novinarstvo i profesionalni standardi sigurno nisu. „Politika” se samo našla na liniji vatre ali svejedno ne može sebi da priušti da sa visine i nezainteresovano posmatra.

Sa olakšanjem primećujem da Rodići, zauzeti pravdanjem da nemaju političke ambicije, odnosno da Aleksandar Rodić nema pretenzija da postane Aleksandar Vučić, više ne tvrde da su kupili „Politiku”.

To je suština tabloida: tuku se oko para i politike. Ko vitla većom političkom batinom bliži je političkom ognjištu.

To nije naša bitka.

Da nije tužno, bilo bi smešno, ali oni se zaista tuku za ulogu Ruperta Mardoka. Ko će biti kingmejker, vlast iza kulisa, ko će dizati, rušiti i reketirati ljude koji su na vlast došli glasovima građana. To je tuča za ulogu one crvenokose Rebeke Bruks srpske scene, Mardokove londonske ljubimice koja je čas šarmirala, čas zastrašivala Tonija Blera i Dejvida Kamerona, kad nije bila zauzeta prisluškivanjem i ucenjivanjem drugih javnih ličnosti. Političari se plaše tabloida jer je njihovo blato radioaktivno čak i za one koji ništa nisu skrivili. Ali nema političara koji se ne raduje kad mu protivnik potone u tom blatu.

Neki se politički rat vodi, a to što ne znamo koji je konkretan ulog u pitanju treba pre da nas plaši nego da nas zabavlja. Nije poenta u tome da li bi se pametne pare u ovom sukobu kladile na Aleksandra Rodića ili na Gorana Veselinovića, kom pripisuju uticaj na Aleksandra Vučića koji je kod Borisa Tadića nekad imao Srđan Šaper, čovek kome se pripisuje parola, više poslušnosti – više oglasa.

Čitalac greši ako misli da ga se sve to ništa ne tiče jer mu je svejedno koji će se tabloid uspešnije preporučiti moćnom srpskom premijeru. Iza tabloida stoje realne sile, krupan kapital i moćni ljudi. Moramo da ih isteramo na čistinu da se jednog dana ne bi krili i iza „Politike”.