Svi zaposleni i svi bez posla

Pre nekoliko dana Stiven Hil je u Centru za postdiplomske studije CUNY u Njujorku predstavio svoju novu knjigu „Deblji kraj: kako uberekonomija i neobuzdani kapitalizam upropašćuju američke radnike” („Raw deal: how the ‘uber economy’ and runaway capitalism are screwing American workers”). U njoj se govori (oslanjam se na Stivenovu prezentaciju, još nisam pročitao knjigu) o odumiranju sindikata, budućnosti sveta rada i robotici.

Kada se govori o budućnosti rada (u Stivenovoj prezentaciji i drugde), smenjuju se dva protivrečna narativa: onaj o automatizaciji, gde naša radna mesta preuzimaju roboti, i onaj o tome kako sve više radimo i ostajemo bez slobodnog vremena. Razmotrimo ta dva scenarija.

Hajde da zamislimo da su većinu „rutinskih” poslova preuzeli roboti. Iz današnje perspektive to izgleda realno. (…) U takvoj budućnosti raspodela prihoda je sve nepovoljnija po radnike, dolazi do rasta dohodovne nejednakosti i nezaposlenosti, a nalaženje posla postaje opšti problem. U toj sve bogatijoj ekonomiji (sa sve više robe), mogao bi da se uvede opšti garantovani minimalni dohodak. U tako uređenom društvu ljudi imaju more slobodnog vremena, a malobrojni zaposleni, s platom nešto većom od socijalnog minimalca, rade u uslužnim delatnostima.

Kako izgleda alternativni scenario? I tu imamo robotiku, ali ona u ovom slučaju segmentira radna mesta na najmanje moguće delove, dodeljuje ih privremeno unajmljenim ljudima i stotine takvih zadataka spaja u dovršeni proizvod. Umesto da imamo radnika R koji puno radno vreme radi za kompaniju K i obavlja zadatak Z, zadatak Z biće raščlanjen na Z1, Z2… Zn i dodeljen radnicima R1, R2… Rn. Ti radnici obavljaće i druge zadatke za druge poslodavce: tako će radnik R1 u istom danu raditi na zadacima Z, I, J, a svaki od tih zadataka pripadaće različitim kompanijama. Ovaj scenario podrazumeva dramatično smanjenje specijalizacija (nestajanje struke), što bi zamaglilo granicu između slobodnog i radnog vremena i promenilo prirodu podele rada. Svako bi bio katica za sve i majstor ni za šta, ali problem nezaposlenosti bio bi rešen jer bi skoro svi mogli da obavljaju do te mere uprošćene poslove.

Kad spojimo ova dva scenarija, dobijamo masovno zamenjivu radnu snagu i potpunu segmentaciju zadataka (i pojačanu radnu disciplinu koju sa sobom nosi automatizacija). U tom slučaju, poslovi na koje smo navikli prestali bi da postoje: neki bi bili automatizovani, a neke više ne bi obavljali profesionalci već „amateri”.

Količina dostupnih radnih mesta je promenljiva kategorija: radna mesta nisu svodiva na sumu danas poznatih poslova. Pojaviće se sasvim novi poslovi koje ne možemo ni da zamislimo. Stiven je dao primer takvog posla koji već postoji: „nevidljiva devojka”. Muškarci plaćaju da bi im povremeno stizale SMS poruke od raznih devojaka. Tako im raste ugled kod drugih muškaraca jer stvaraju utisak da se mnoge devojke otimaju za njih. A te poruke zapravo piše neki tip sa brkovima i u potkošulji, jer je za to plaćen.

Uzmimo drugi primer: posao surogat majke za gej parove i ljude bez dece. To zaposlenje je nastalo tako što su (a) promene zakona omogućile surogat materinstvo i gej brak, i tako što je (b) tehnološki napredak omogućio „veštačku” oplodnju. Kad navodim ovaj primer, ljudi me pitaju: da li preporučujem da se radnice automobilske industrije u Detroitu prekvalifikuju u posao surogat majki? Ne, one prosto žive u periodu izumiranja svog posla. Uskoro više neće biti specijalizovanih radnika automobilske industrije i da, neke od tih radnica mogu postati surogat majke i taj posao može im donositi glavni prihod.

Tehnologija će stvoriti nova radna mesta i mislim da pre treba strahovati od nestajanja slobodnog vremena nego od njegovog viška. Komercijalizacija naših života se uvećava i svaki sat koji direktno ili indirektno ne povećava naš prihod mi već vidimo kao protraćen. Nezaposlenost će postati nemoguća. Biti nezaposlen danas znači biti specijalizovan u trenutku relativne oskudice tog specifičnog radnog mesta. U novoj ekonomiji svako može da raznosi tajlandsku hranu, svako može da se skine na internetu, svako može da otvara vrata, pakuje robu u kese, pa i da piše blog. Tu niko nije nezaposlen i niko nema posao.

*Profesor univerziteta

(Tekst je prvo objavljen na blogu Branka Milanovića)

Prevela Slavica Miletić