Сви запослени и сви без посла

Пре неколико дана Стивен Хил је у Центру за постдипломске студије CUNY у Њујорку представио своју нову књигу „Дебљи крај: како уберекономија и необуздани капитализам упропашћују америчке раднике” („Raw deal: how the ‘uber economy’ and runaway capitalism are screwing American workers”). У њој се говори (ослањам се на Стивенову презентацију, још нисам прочитао књигу) о одумирању синдиката, будућности света рада и роботици.

Када се говори о будућности рада (у Стивеновој презентацији и другде), смењују се два противречна наратива: онај о аутоматизацији, где наша радна места преузимају роботи, и онај о томе како све више радимо и остајемо без слободног времена. Размотримо та два сценарија.

Хајде да замислимо да су већину „рутинских” послова преузели роботи. Из данашње перспективе то изгледа реално. (…) У таквој будућности расподела прихода је све неповољнија по раднике, долази до раста доходовне неједнакости и незапослености, а налажење посла постаје општи проблем. У тој све богатијој економији (са све више робе), могао би да се уведе општи гарантовани минимални доходак. У тако уређеном друштву људи имају море слободног времена, а малобројни запослени, с платом нешто већом од социјалног минималца, раде у услужним делатностима.

Како изгледа алтернативни сценарио? И ту имамо роботику, али она у овом случају сегментира радна места на најмање могуће делове, додељује их привремено унајмљеним људима и стотине таквих задатака спаја у довршени производ. Уместо да имамо радника Р који пуно радно време ради за компанију К и обавља задатак З, задатак З биће рашчлањен на З1, З2… Зн и додељен радницима Р1, Р2… Рн. Ти радници обављаће и друге задатке за друге послодавце: тако ће радник Р1 у истом дану радити на задацима З, И, Ј, а сваки од тих задатака припадаће различитим компанијама. Овај сценарио подразумева драматично смањење специјализација (нестајање струке), што би замаглило границу између слободног и радног времена и променило природу поделе рада. Свако би био катица за све и мајстор ни за шта, али проблем незапослености био би решен јер би скоро сви могли да обављају до те мере упрошћене послове.

Кад спојимо ова два сценарија, добијамо масовно замењиву радну снагу и потпуну сегментацију задатака (и појачану радну дисциплину коју са собом носи аутоматизација). У том случају, послови на које смо навикли престали би да постоје: неки би били аутоматизовани, а неке више не би обављали професионалци већ „аматери”.

Количина доступних радних места је променљива категорија: радна места нису сводива на суму данас познатих послова. Појавиће се сасвим нови послови које не можемо ни да замислимо. Стивен је дао пример таквог посла који већ постоји: „невидљива девојка”. Мушкарци плаћају да би им повремено стизале СМС поруке од разних девојака. Тако им расте углед код других мушкараца јер стварају утисак да се многе девојке отимају за њих. А те поруке заправо пише неки тип са брковима и у поткошуљи, јер је за то плаћен.

Узмимо други пример: посао сурогат мајке за геј парове и људе без деце. То запослење је настало тако што су (а) промене закона омогућиле сурогат материнство и геј брак, и тако што је (б) технолошки напредак омогућио „вештачку” оплодњу. Кад наводим овај пример, људи ме питају: да ли препоручујем да се раднице аутомобилске индустрије у Детроиту преквалификују у посао сурогат мајки? Не, оне просто живе у периоду изумирања свог посла. Ускоро више неће бити специјализованих радника аутомобилске индустрије и да, неке од тих радница могу постати сурогат мајке и тај посао може им доносити главни приход.

Технологија ће створити нова радна места и мислим да пре треба страховати од нестајања слободног времена него од његовог вишка. Комерцијализација наших живота се увећава и сваки сат који директно или индиректно не повећава наш приход ми већ видимо као протраћен. Незапосленост ће постати немогућа. Бити незапослен данас значи бити специјализован у тренутку релативне оскудице тог специфичног радног места. У новој економији свако може да разноси тајландску храну, свако може да се скине на интернету, свако може да отвара врата, пакује робу у кесе, па и да пише блог. Ту нико није незапослен и нико нема посао.

*Професор универзитета

(Текст је прво објављен на блогу Бранка Милановића)

Превела Славица Милетић