Iskušenje

Povremeno se u životu dešavaju situacije u kojima čovek „pada u iskušenje” da učini nešto za šta sam smatra da nije u redu. To je situacija mučnog obuzdavanja jake želje za činjenjem nečeg rizičnog, opasnog, zabranjenog, nemoralnog ili protivzakonitog. Kada osoba uspešno obuzda važnu želju, posle toga može da oseti da je nešto propustila u životu. Kada podlegne želji, bez obzira na to da li je u tome „uhvaćena” ili nije, ona nastavlja da neko vreme to sama sebi zamera, osećajući krivicu. To pokazuje da moralni deo ličnosti nastavlja da protestuje.

Opisani unutrašnji konflikt nečije jake želje sa usvojenom moralnom normom jeste arhetipske prirode i od davnina je označen kao borba dobra i zla u čoveku. U hrišćanstvu je shvaćen kao pokušaj zlog đavola da namami i zavede dobrog čoveka kako bi se ovaj odrekao dobrote i boga. U Frojdovoj psihoanalizi shvaćen je kao borba u ličnosti između nad-ja i ono, to jest između superega i ida, a u transakcionoj analizi kao borba našeg unutrašnjeg roditelja i našeg dečjeg Ja.

Važno je reći da želja nije uvek nešto negativno, a zabrana nešto pozitivno. Brojne su situacije u kojima je zabrana nerazumna, a želja izraz spontanog i prirodnog impulsa ili potrebe. Tada je želja „dobro”, a zabrana je „zlo”.

Da li i mala deca ulaze u situacije iskušenja? Mala deca se rađaju bez moralnih normi, tako da njima upravljaju biološki programi, potrebe, želje i velika radoznalost. Kako nisu sposobna da se samokontrolišu, roditelji moraju da ih kontrolišu. Konflikt između „željenog” i „moralnog” prvenstveno je konflikt između deteta i roditelja. Tokom vremena deca pamte i usvajaju roditeljske poruke i vrednosti, tako da stvarni roditelji polako postaju unutrašnje figure u detetovoj psihi – unutrašnji roditelj. To omogućuje da se konflikt deteta i roditelja „preseli” u psihu, kao konflikt detetovog dečjeg Ja i njegovog unutrašnjeg roditelja.

Proces usklađivanja željenog i nagonskog sa ličnim moralom unutar pojedinca jeste spor, tako da kod većine traje do ranih dvadesetih godina. Zato mlade osobe često „podležu” svojim trenutnim željama, bez mnogo razmišljanja o posledicama takvog ponašanja, što često dovodi do naknadnog kajanja.

Situacije iskušenja na unutrašnjem planu prisiljavaju osobu da uporedi svoju želju sa svojim sistemom vrednosti, da ih uskladi i donese ispravnu odluku. Nekada je ispravno da odustane od želje, a nekada da je ostvari.

Kada neko shvati da je pogrešio, javlja se osećanje krivice. Rezultirajuće kajanje takođe doprinosi razvoju ličnosti jer je prisiljava da nešto nauči iz situacije u kojoj je donela pogrešnu odluku. Smisao kajanja nije promena prošlosti, već novo ponašanje u novim, sličnim iskušenjima u budućnosti.