Komocija

Čak 70 000 socijalno najugroženijih građana Srbije više nemaju pravo na besplatno grejanje, koje su imali u protekle tri godine. Formalno, to pravo nisu izgubili juče, ali će to osetiti narednih dana kada se temperature spuste ispod nule. Još 25. marta ove godine Ustavni sud Srbije ocenio je da uredba po kojoj su najsiromašniji imali pravo da izvesne količine struje, gasa ili toplotne energije dobiju besplatno, nije u skladu sa najvišim pravnom aktom.

Ustavni sud je ostavio Ministarstvu energetike pola godine da donese akt koji će biti u saglasnosti sa Ustavom, a socijalni slučajevi nastaviti da uživaju date pogodnosti.

Rok je istekao 25. septembra. Tog dana Ustavni sud je obelodanio odluku. Pre toga Ministarstvo energetike je moralo da uradi ono što mu je dužnost. Ali nije.

Za koji dan biće dva meseca, a to ministarstvo i dalje drema, omamljeno valjda ovim okasnelim letnjim temperaturama i ne donosi novu uredbu koja bi obezbedila besplatno grejanje, pa će samohrani roditelji, najsiromašniji penzioneri i ostali primaoci socijalne pomoći morati da se snalaze kako znaju i umeju.

Kako i od čega, verovatno ni oni ne znaju.

U podeli posla Ministarstvu energetike je pripala obaveza da obezbedi besplatno grejanje za najugroženije. Aleksandar Antić mu je starešina. Koga podsetiti da jedan društveno odgovoran posao, od čije blagovremenosti ne zavisi smenjivanje dana i noći, ili godišnjih doba, već samo malo topliji stanovi, ili kuće, nije na vreme urađen? Valjda njega.

Jasno je da uredbu neće da piše sam ministar Antić, već njegovi saradnici koji su u odnosu na običan svet solidno plaćeni za svoj posao. Nisu ga obavili. Sedeli su skrštenih ruku. Njihov šef nije. Putovao je u Rijad, posetio Tiranu, Moskvu… Stigao do Sokolskog doma u Obrenovcu. Otvorio radove na drugoj fazi solarnog parka Sajan kod Kikinde, pustio u rad prvi vetropark u Kuli. Bio je, dakle, svuda gde su kamere mogle da snime njegovo zalaganje.

Samo donošenje nove uredbe neće, razume se, rešiti sve probleme siromašnih. Ni najmanje. Valja ispuniti mnoge uslove da bi se došlo do besplatnih kilovata, kojeg kubika gasa ili kalorije, ali suština je u nečem drugom – da ti građani i njihove porodice osete da država ipak brine o njima i da odgovornim ljudima na vlasti nije sasvim svejedno kako žive. Kako se greju, kuvaju, kupaju…

Mesecima našu južnu granicu opsedaju stotine hiljada izbeglica, nevoljnika s Bliskog istoka. Organizovali smo se. Svakome pružili šta smo mogli – konak, vodu, hranu, medicinsku negu i prevoz do odredišta – naših severnih i zapadnih granica. I svet poštuje našu solidarnost, da ne kažemo empatiju.

A bilo bi lepo kada bismo tu empatiju izrazili i prema našim nevoljnicima, ljudima koji čekaju na 120 do 250 kilovat-sati besplatne struje, ili 35 do 75 kubika gasa mesečno.