Teror i kolektivna krivica

Činjenica da osećanje straha u značajnom meri dovodi do promene ljudskog ponašanja odavno se koristi u političkoj borbi. Reč teror dolazi od latinskog terrere što označava zastrašivanje, ulivanje velikog straha, užasa. Teror je u politički govor ušao kao oblik vladavine jakobinaca tokom Francuske revolucije 1795. godine. Okrutne postupke revolucionara je opravdavao njihov ideolog, Robespjer koji je tvrdio da u miru treba vladati vrlinom, ali da tokom revolucije uz vrlinu mora da ide i teror jer bi vrlina bez terora bila nemoćna, a teror bi bez vrline bio varvarski.

Kako je predmet terorističkih akata civilno stanovništvo, terorizam se danas smatra neprihvatljivim oblikom političke borbe. Svaki teroristički napad je zastrašujuća poruka upućena javnosti: „Mi smo svuda među vama, nigde niste sigurni, napašćemo bilo gde i bilo kada!” Teroristi pretpostavljaju postojanje političke „poluge”: da će zastrašena javnost izvršiti pritisak na svoje političare da donosu političke odluke koje odgovaraju teroristima.

Šta teroristi misle o sebi, a šta o svojim žrtvama? Teroristi sebe doživljavaju kao heroje koji se suprotstavljaju velikom zlu, zbog čega su spremni da žrtvuju sebe i svoj život. Na isti takav način ih doživljava i slavi grupa istomišljenika kojoj pripadaju. Prema žrtvama su nemilosrdni i okrutni. Smatraju da su žrtve krive i da su „dobile ono što zaslužuju”. Takvo razmišljanje izvire iz koncepta kolektivne krivice prema kojem se celokupna zajednica smatra odgovornom za postupke pojedinačnih pripadnika te zajednice ili njihovih predstavnika. U okviru takve logike smatra se legitimnim da se, zbog postupaka jednog pripadnika zajednice, neko može osvetiti bilo kom drugom pripadniku te iste zajednice. To je identično logici na kojoj je zasnovana krvna osveta jedne porodice nad drugom.

Pojava terorizma deluje na zajednicu kao karcinom koji razara kohezivne veze, a povećavajući unutrašnje neprijateljstvo. Uplašeni građani postaju veoma sumnjičavi jer znaju da bilo ko može biti terorista. Ako nema velikih kulturnih razlika između terorista i ostatka zajednice, traže se mali tanani znakovi koji bi trebalo da odaju nečije loše namere. Ako postoje velike, vidljive kulturne razlike, kao što je poseban način oblačenja, tada se povećava podozrivost i socijalna distanca prema svim pripadnicima zajednice iz koje dolaze teroristi.

Kada u ugroženoj zajednici zavlada logika kolektivne krivice druge zajednice, ta druga zajednica postaje žrtva nepravdi, akata prezira i osvete. Tako se nastala podela ispunjava odnosom međusobnog neprijateljstva. To je upravo ono što su teroristi i želeli da postignu, a što postaje opravdanje za nove terorističke akte.