Spomenik beogradskom čitaocu, a ne čitaču

Ini­ci­ja­ti­vu o po­di­za­nju spo­me­ni­ka lju­bi­te­lju knji­ge po­kre­nu­le su dve knji­žev­ni­ce – Gor­da­na Pe­ša­ko­vić i Gor­da­na Vla­jić – i jed­na no­vi­nar­ka – Ta­nja Ši­kić. 
U di­sku­si­ju oko ime­na spo­me­ni­ka uklju­či­li su se i lin­gvi­sti, pi­ta­ju­ći se da li je u na­zi­vu spo­me­ni­ka osim ime­ni­ce či­ta­lac (či­ju is­prav­nost ne do­vo­de u pi­ta­nje) is­prav­na i upo­tre­ba ime­ni­ce či­tač. Ta­ko se kon­sta­tu­je „da či­tač ni­je po­gre­šno, kao ni či­ta­lac“, bu­du­ći  da bi „pred­lo­že­ni spo­me­nik, si­lom pri­li­ka, pri­ka­zao čo­ve­ka ko­ji či­ta, ali ne bi po­ka­zao šta či­ta“ (I. Klajn). I je­zič­ki ko­lum­ni­sta „Po­li­ti­ke“ „sma­tra pred­lo­že­ni na­ziv oprav­da­nim“ (R. Sti­jo­vić). 

Či­ni se da di­sku­si­ja o to­me da li se mo­že upo­tre­bi­ti i reč či­tač pot­pu­no za­o­bi­la­zi pro­blem, od­no­sno pro­ma­šu­je te­mu. Ni­je reč o to­me da li se mo­že ili ne mo­že na­me­sto re­či či­ta­lac upo­tre­bi­ti reč či­tač, ne­go o to­me ko­ja je od tih dve­ju re­či po­dob­ni­ja, svr­sis­hod­ni­ja da ozna­či su­šti­nu kul­tur­ne ini­ci­ja­ti­ve, či­ji je cilj „pro­mo­vi­sa­nje či­ta­nja i knji­ga“ i „po­dr­ža­va­nje na­vi­ke či­ta­nja“. 
Šta je i za­što pri­me­re­ni­je u na­zi­vu spo­me­ni­ka lju­bi­te­lju knji­ge: či­ta­lac ili či­tač? Od­mah da ka­že­mo, po svim je­zič­kim i sti­li­stič­kim kri­te­ri­ju­mi­ma pri­me­re­ni­je je – či­ta­lac.
Pr­vo, za­to što se spo­me­nik po­di­že čo­ve­ku ko­ji či­ta, a sa­mo ime­ni­ca či­ta­lac uvek pod­ra­zu­me­va čo­ve­ka, dok je ime­ni­ca či­tač u tom po­gle­du neo­be­le­že­na jer osim čo­ve­ka pod­ra­zu­me­va i raz­li­či­te teh­nič­ke ure­đa­je (npr.: či­tač bus-plus ka­ra­ta, elek­tron­ski či­tač i sl.).

Dru­go, i kad se od­no­se na čo­ve­ka, sa­mo ime­ni­ca či­ta­lac nu­žno pod­ra­zu­me­va čo­ve­ka ko­ji či­ta bi­lo ko­ju (struč­nu, knji­žev­nu, na­uč­nu i sl.) li­te­ra­tu­ru (npr.: či­ta­lac knji­žev­nih de­la, no­vi­na, prav­nih aka­ta i sl.), dok ime­ni­ca či­tač ni­je u tom po­gle­du obe­le­že­na pa mo­že pod­ra­zu­me­va­ti i či­ta­nje „ne­li­te­ra­tu­re“ (kao npr.: či­tač stru­jo­me­ra, či­tač sno­va, či­tač sud­bi­ne, či­tač s usa­na i sl.). 
Tre­će, kad se od­no­se na čo­ve­ka, sa­mo ime­ni­ca či­ta­lac pod­ra­zu­me­va „či­ta­nje za se­be i u se­bi“, dok je u tom po­gle­du ime­ni­ca či­tač neo­be­le­že­na, jer pod­ra­zu­me­va i „či­ta­nje na­glas i za dru­ge“ (npr.: či­tač baj­ki svo­joj de­ci, či­tač vla­di­nih na­red­bi na­ro­du i sl.).

Če­tvr­to, kad se od­no­se na čo­ve­ka ko­ji či­ta, „dru­go­ste­pe­no de­ri­va­ci­o­no gne­zdo“, tj. skup iz­ve­de­ni­ca, pri­mar­no gra­di mo­tiv­na reč či­ta­lac, a ne i či­tač (npr.: či­ta­lač­ka pu­bli­ka, a ne *či­tač­ka pu­bli­ka; či­ta­lač­ki ukus, a ne *či­tač­ki ukus; či­ta­o­ni­ca, a ne *či­tač­ni­ca; či­ta­la­štvo, a ne *či­ta­štvo).

Pe­to, u zna­če­nju „lju­bi­te­lja knji­ge“ ime­ni­ca či­ta­lac je ne­u­po­re­di­vo uobi­ča­je­ni­ja i fre­kvent­ni­ja u upo­tre­bi od ime­ni­ce či­tač. 

Sva­ki od pet na­ve­de­nih raz­lo­ga da­je pred­nost ime­ni­ci či­ta­lac nad ime­ni­com či­tač u na­zi­vu spo­me­ni­ka. Po­sma­tra­ne u me­đu­od­no­su, iz per­spek­ti­ve Ja­kob­so­no­ve te­o­ri­je o obe­le­že­no­sti i neo­be­le­že­no­sti opo­ni­ra­nih je­zič­kih je­di­ni­ca, po­seb­no onih bli­sko­znač­nih, ja­sno je da je či­ta­lac obe­le­že­na (mar­ki­ra­na), a či­tač neo­be­le­že­na (ne­mar­ki­ra­na) lek­se­ma. U ta­kvim pa­ro­vi­ma obe­le­že­na je­zič­ka je­di­ni­ca uvek jed­no­znač­no upu­ću­je na ne­ku gra­ma­tič­ku ka­te­go­ri­ju ili zna­če­nje, dok neo­be­le­že­na tu jed­no­znač­nost uki­da (R. Ja­kob­son). 

Po­ka­za­će­mo to po­re­đe­njem ime­ni­ca rod­ne rav­no­prav­no­sti ko­je „pra­te“ tri kul­tur­ne po­sle­ni­ce što da­do­še ini­ci­ja­ti­vu o po­di­za­nju spo­me­ni­ka čo­ve­ku ko­ji či­ta, a to su ime­ni­ce žen­sko­ga ro­da  knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka. Te ime­ni­ce su „rod­no“ obe­le­že­ne u od­no­su na kon­ku­rent­ne neo­be­le­že­ne ime­ni­ce mu­škog ro­da: knji­žev­nik i no­vi­nar. Za­to i je­ste mo­gu­će re­ći: Mar­ko je knji­žev­nik i no­vi­nar, i Je­le­na je knji­žev­nik i no­vi­nar; ali ni­je mo­gu­će re­ći: *Mar­ko je knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka, ne­go sa­mo Je­le­na je knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka. Po­ka­ži­mo to i na pri­me­ru gla­go­la pra­ti  i umi­va­ti, od ko­jih je pr­vi neo­be­le­žen a dru­gi obe­le­žen, jer je mo­gu­će re­ći: Mar­ko pe­re no­ge i li­ce, ali ni­je mo­gu­će *Mar­ko umi­va no­ge, ne­go sa­mo Mar­ko umi­va li­ce. Isti je slu­čaj i sa ime­ni­ca­ma či­ta­lac i či­tač – či­ta­lac je obe­le­že­na, a či­tač zna­čenj­ski neo­be­le­že­na ime­ni­ca, za­to i je­ste mo­gu­će re­ći: Mar­ko je či­tač knji­ga i stru­jo­me­ra, ali ni­je mo­gu­će re­ći: *Mar­ko je či­ta­lac stru­jo­me­ra. Za­to ako je bo­lje, a ni­je: Je­le­na je knji­žev­nik i no­vi­nar, od­no­sno Mar­ko pe­re li­ce od Je­le­na je knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka, od­no­sno Mar­ko umi­va li­ce – on­da je i bo­lje, a ni­je: Spo­me­nik be­o­grad­skom či­ta­ču od Spo­me­nik be­o­grad­skom či­ta­o­cu. 
Iz na­ve­de­nog se vi­di da obe­le­že­na bli­sko­znač­ni­ca po pra­vi­lu ima pred­nost nad kon­ku­rent­nom neo­be­le­že­nom – pa je sto­ga ne­u­po­re­di­vo bo­lje i pri­me­re­ni­je, u du­hu srp­sko­ga knji­žev­nog je­zi­ka, spo­me­nik – ako se on po­di­že lju­bi­te­lju knji­ge – na­zva­ti SPO­ME­NIK BE­O­GRAD­SKOM ČI­TA­O­CU. 
Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i FI­LUM-a u Kra­gu­jev­cu