Sergej Lavrov – puski Džedaj u Savetu bezbednosti UN

Srbija bi trebalo da bude ponosna na ministarski sastanak OEBS-a koji je održan prošle nedelje u Beogradu. To je bio organizacioni i politički trijumf. Ali za mene je vrhunac bio kada su ruski i srpski ministri spoljnih poslova Sergej Lavrov i Ivica Dačić zajedno otpevali „Podmoskovske večeri”. Ni jedan od njih se ne ustručava da peva u javnosti. Pre nekoliko godina sam sa Dačićem bio na jednom brodu na Dunavu, kada je sa sinom otišao do mikrofona i otpevao I did it my way.

Na konferenciji Asocijacije država jugoistočne Azije (ASEAN), na kojoj su omiljeni karaoke nastupi već tradicija, Lavrov je zvezda. Za diskusiju pod nazivom „ASEAN – najmoćniji savez u Aziji” 2005. godine Lavrov se prerušio u Džedaja (lik iz naučnofantastičnog filma „Rat zvezda”), sa mačem koji je emitovao lasersku svetlost. U drugom delu nastupa otpevao je „ASEAN, superstar, najbolji si prijatelj Rusije”, po uzoru na melodiju rok-opere „Isus Hrist superstar”.

Proveo sam sate i sate u Savetu bezbednosti UN dok je Sergej Lavrov bio ruski ambasador (1994–2004). I tamo je bio zvezda. Bio je dominantna figura. Bio je izuzetno oštar i imao je enciklopedijsku memoriju, pamtio je sve detalje, sve rezolucije Saveta bezbednosti o Bliskom istoku, Kosovu, Balkanu... Bio je majstor da navede međunarodnu birokratiju da služi ruskim interesima.

Uzmite samo slučaj Ukrajine, na primer. Ujedinjene nacije i Obamina administracija su uporno pokušavali da postave UN u centar posredovanja između Kijeva i Moskve. Ali ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je osujetio njihovu nameru na samom početku, shvativši veoma brzo da će kriza skrenuti mnogo više međunarodne i medijske pažnje – i mnogo više glavobolje za Putina – ako UN dobiju tu ulogu. Dakle, Lavrov je obezbedio da uloga posrednika bude dodeljena organizaciji mnogo nižeg ranga – OEBS-u.

Britanske diplomate su uživale da rade sa Lavrovom u pisanju dokumenata Saveta bezbednosti zbog njegove usmerenosti na detalje i njegove ljubavi prema jeziku. Oni vole njegov opušteni humor, uz puno uvažavanje njegove veštine nemilosrdnog pregovarača. Najozbiljniji znak opasnosti uvek je bio kada je Lavrov sedeo ćuteći. Tokom neformalnih konsultacija Saveta, znao je često da meša neformalno i protokolarno obraćanje, tako da bi mnogi članovi SB sa manje samopouzdanja bili sasvim zbunjeni. A on bi tu konfuziju iskoristio u korist Rusije.

Poznat po svojim skupim odelima i besprekornom stilu, Lavrov se ipak znao vikendom pojaviti u sedištu UN u staroj majici. Takva šarmantna ličnost dala je ogroman doprinos vrednosti ruske diplomatije u poslednjih dvadeset godina. A Lavrovljeva ličnost se razvila rano. Sin bračnog para službenika, ušao je u moskovski državni Institut za međunarodne odnose (MGIMO), „duhovnu majku” svih koji sanjaju karijeru u diplomatskoj službi. Njegove kolege studenti ga opisuju kao „centar pažnje svake zabave”. Zaljubljenik sviranja na gitari i pesnik u nastajanju, Lavrov je komponovao himnu Instituta koja je i danas u upotrebi.

Prema mom iskustvu, njegov šarm i humor nije prolazio jedino kod moćnih američkih žena. Za Kondolizu Rajs i Hilari Klinton bio je „ministar Njet”, jer se često s njima sukobljavao. Kada je 2005. godine Kondoliza Rajs rekla da u Rusiji nema slobode štampe, Lavrov je sastavio spisak članaka i novinskih priloga o njoj iz ruskih medija i poslao ih joj lično mejlom.

Sa sve više i više frustracije 2009. godine je posmatrao kao Hilari Klinton pokušava da ubedi strane u tursko-jermenskim pregovorima o granici da razgovaraju međusobno i da pre krajnjeg roka ceremonijalnog potpisivanja sporazuma u 20 časova odustanu od svojih zapaljivih izjava. Lavrov se umorio čekajući, ušao je u salu za razgovore i dao ceduljicu jermenskom ministru spoljnih poslova Eduardu Nalbandjanu. Na njoj je pisalo: „Edvarde! Prihvati ceremoniju bez izjava.” Dva sata kasnije, turski i jermenski predsednici su potpisali sporazum u tišini. Hilari to Lavrovu nikada nije oprostila.

U Savetu sam često sedeo iza ruske delegacije. Zbog svog smisla za humor Lavrov je često morao da ustaje i napušta prostoriju prigušujući smeh. Pošao bih za njim da čujem razlog. Meni najomiljenija situacija dogodila se kada je napustio salu tokom govora ambasadora Bocvane Džoa Legvajla. Dok su mu se u hodniku suze bukvalno slivale niz obraze, upitao sam ga zašto se smeje. „Ambasador je rekao da su građani Bocvane umorni od ponašanja političara na Balkanu”, rekao je Lavrov. „Zamislio sam jednog usamljenog čuvara stada kako stoji na jednoj nozi i dovikuje svom prijatelju koji čuči u grmlju na kilometar od njega: ’Zar nisi umoran od političara na Balkanu?’”, ispričao mi je Lavrov smejući se i dodao: „Morao sam da izađem i popušim cigaretu.”

Da, Lavrov je pušio u zgradi UN dve godine nakon što je generalni sekretar Kofi Anan zabranio pušenje. „Ova zgrada nije njegova”, znao bi da kaže.

Ljubitelj škotskog viskija i italijanske kuhinje, Lavrov je cenio luksuz, ali je najmanje jednom godišnje išao na rafting u sibirsku divljinu.

Izveštač Glasa Amerike iz UN Pit Hajnlajn jednom je napisao: „Kada je Lavrov napustio UN, pozvao je generalnog sekretara i sve ambasadore u svoju kuću. Nakon što su se skoro svi razišli, sedeo je opušteno u fotelji pušeći cigarete, jednu za drugom, i očaravao prisutne pričama o diplomatama, prijateljima i neprijateljima. Može se reći da je imao naklonost čak i za svoje najgore protivnike. To je možda pravi Sergej Lavrov.”

Sergej Viktorovič Lavrov je napravio karijeru gašenjem požara u međunarodnim odnosima, ali će se kolege i kritičari složiti da je bio dobar i u njihovom potpaljivanju.

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN

Prevela B. Mitrinović