Kraj lutanja

Srbija je Kadmo koji se sastao sa svojom sestrom Evropom, poručio je premijer Aleksandar Vučić na „najrevolucionarniji dan u novijoj srpskoj istoriji”, kada smo napokon otvorili prva poglavlja u pregovorima s Evropskom unijom. Referenca je to na grčki mit o sinu vladara Fenikije, poslatom da traži sestru koju je, zanesen njenom lepotom i, kao vrhovni bog, neopterećen moralnim obzirima, ugrabio Zevs. Možda Vučić nije nameravao da u svojoj aluziji ide toliko daleko, ali Kadmo se, pre nego što je okončao potragu, natumarao svetom. Nije, ipak, stigao do krajeva danas poznatih pod nazivom Rusija, koju su mnogi iz Srbije videli kao onu kojoj bi zaista trebalo hrliti i u kojoj oni sasvim suprotnog mišljenja prepoznaju beskrupuloznu „višu silu” što nas otima od Evrope, dok se mi premišljamo da li da joj se prepustimo.

Kadmo nije našao sestru, ali jeste kontinent koji je po njoj dobio ime. Tu je osnovao jednu od moćnijih grčkih, odnosno evropskih država onog vremena, Tebu. Srbija teško da se može nadati tom rangu u savremenom evropskom poretku, mada nije loše ni biti odmah negde iza današnjih Atina i Sparti.

Kao što je Kadmo našao drugu Evropu umesto one za kojom je tragao, menjala se i srpska vizija unije kojoj stremimo. Pre petnaest godina, kada smo se 24. septembra i 5. oktobra odlučili za Evropu, mnogi su mislili da otvaramo vrata za magično carstvo koje one što uđu u njega obasipa blagostanjem. Potom se shvatilo da je Evropa, pre nego za „sinove zmaja” s kakvima je Kadmo zasnovao Tebu, raj za neke savremene Mirmidonce, „sinove mrava” iz grčkih mitova, spremne da rade naporno. Sad već i u to sumnjamo. Za pridruživanje EU je i dalje ubedljiva većina, 59 odsto, ali protivi se 36 procenata građana Srbije, prvenstveno iz straha da će ih to osiromašiti. Bogata princeza Evropa se pretvorila u sklerotičnu staricu, razdrtu ekonomskom i migrantskom krizom: ni savremeni Feničani više nisu dobrodošli.

I bez izdašnog miraza, Evropa ostaje najbolja prilika za nas. Tačno je i da geografski i kulturno jesmo deo Evrope. Ali, i za povratak kući se treba izboriti, kao što je Odisej, ne bi li se domogao rodne Itake, dvadeset godina lutao nakon pada Troje, po volji bogova okajavajući ratne grehe. U njih se Srbiji računa Kosovo, zbog kojeg se još plašimo da će nas Evropa držati na rastojanju malom ali nepremostivom – koliki je rog bika, životinje u čijem obličju je Zevs oteo onu po kojoj je kontinent nazvan. Brisel još čeka i da mu Srbija dokaže da je ovladala kadmovskom veštinom da ne samo utemelji, nego i da do kraja izgradi državu sposobnu da uđe u evropski poredak.