Ovo je bila njihova godina

Ne vo­li sjaj re­flek­to­ra  
  
Iza mla­de glu­mi­ce Jo­va­ne Sto­jilj­ko­vić je baš do­bra umet­nič­ka go­di­na. Po­zo­ri­šna pu­bli­ka ima­la je pri­li­ku da je vi­di ne­dav­no u li­ku Ve­se­le Kraj, u pre­mi­je­ri pred­sta­ve „Kla­u­stro­fo­bič­na ko­me­di­ja” Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, u re­ži­ji Dar­ka Ba­ji­ća, na sce­ni „Ba­ta Stoj­ko­vić” Zve­zda­ra te­a­tra u Be­o­gra­du. Po­zo­ri­šna pu­bli­ka uži­va i u dru­gim nje­nim scen­skim kre­a­ci­ja­ma, ka­ko u ulo­zi Ma­rie u na­gra­đi­va­noj pred­sta­vi „Ka­zi­mir i Ka­ro­li­na” Ate­ljea 212, ta­ko i u pred­sta­va­ma „Tan­go”, „Će­la­va pe­va­či­ca”, „San let­nje no­ći”… Upo­re­do sa po­zo­ri­šnom Jo­va­na Sto­jilj­ko­vić uspe­šno ko­ra­ča i film­skom sta­zom.Da­ro­vi­ta glu­mi­ca, ko­joj su umet­nič­ki uzo­ri Ani­ta Man­čić i Ne­boj­ša Glo­go­vac, još u ra­nom de­tinj­stvu za­ra­zi­la se glu­mom. Ve­li­ku po­dr­šku ima­la je od svo­je po­ro­di­ce ko­ja, ina­če, ne pri­pa­da po­zo­ri­šnim kru­go­vi­ma. Bu­du­ći da je od­u­vek  vo­le­la da imi­ti­ra i za­ba­vlja svo­je naj­bli­že i pri­ja­te­lje, već u dru­gom raz­re­du osnov­ne ško­le po­če­la je da usa­vr­ša­va pr­ve ve­šti­ne glu­me kod Ne­na­da Ne­na­do­vić, a za­tim i na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si Dra­ga­na Pe­tro­vi­ća Pe­le­ta, gde je ne­dav­no i di­plo­mi­ra­la glu­mu. Na do­de­li di­plo­ma Jo­va­ni Sto­jilj­ko­vić uru­če­na je i na­gra­du za glu­mu „Ma­ta Mi­lo­še­vić”. – Sve se do­go­di­lo spon­ta­no i neo­če­ki­va­no. Ulo­ge su su­sti­za­le jed­na dru­gu. Ali i na­met­nu­le od­go­vor­nost da u na­red­nim se­zo­na­ma oprav­dam uka­za­no po­ve­re­nje. Ovo je za­pra­vo moj pro­fe­si­o­nal­ni po­če­tak u glu­mi, na­dam se da će se ova nit i na­sta­vi­ti jer je u ovoj pro­fe­si­ji, ipak, naj­va­žni­je tra­ja­ti, ka­že Jo­va­na Sto­jilj­ko­vić.   I po­red to­ga što zna da bi joj dru­štve­ne mre­že olak­ša­le ko­mu­ni­ka­ci­ju, Jo­va­na ne­ma ni fej­sbuk, ni in­sta­gram. A ne bo­lu­je ni od gla­mu­ra i sja­ja re­flek­to­ra.     B. G. T.

U se­bi tra­ži ko­re­o­gra­fa    
   
Go­di­na ko­ja iz­mi­če bi­la je vred­na pam­će­nja u ka­ri­je­ri be­o­grad­skog umet­ni­ka Mi­lo­ša Isa­i­lo­vi­ća, okre­nu­tog sa­vre­me­nom ba­let­skom iz­ra­zu. Svo­je maj­stor­stvo Isa­i­lo­vić je po­ka­zao u ko­ma­di­ma u ko­ji­ma je po­kre­tom do­ča­rao zna­čaj­na knji­žev­na de­la. Ne­dav­no je u Ma­ri­bo­ru, u ko­re­o­gra­fi­ji Edvar­da Klu­ga na sce­ni Slo­ven­skog na­rod­nog gle­da­li­šča, ostva­ri ma­e­stral­no na­slov­nu ulo­gu u „Per Gin­tu”, po isto­i­me­nom Ib­ze­no­vom de­lu. Pam­ti se i nje­go­va kre­a­ci­ja u ba­le­tu „Pro­kle­ta avli­ja” in­spi­ri­sa­nog An­dri­ćem. Bio je Dan­te u „Bo­žan­stve­noj ko­me­di­ji” opet u Klu­go­voj ko­re­o­gra­fi­ji, a ne­dav­no se ve­o­ma is­ta­kao i u nje­go­vim „Pti­ca­ma”, po Ari­sto­fa­nu.– U se­bi sve če­šće po­tra­žim i ko­re­o­gra­fa. Ako to je­si, vre­me je da to po­ka­žeš. Iza me­ne su do­sad sa­mo ma­nji ra­do­vi, dok u fi­o­ku po­hra­nju­jem ide­je za ce­lo­ve­čer­nje ko­ma­de. Pr­vi ta­kav zva­će se „Du­nja­luk” ko­ji ću ra­di­ti kra­jem ove go­di­ne i po­čet­kom sle­de­će u Bi­tef te­a­tru. Se­dam že­na igra­će u pred­sta­vi o ovom sve­tu i na­šim emo­ci­ja­ma, sta­nji­ma, me­đu­ljud­skim od­no­si­ma... A za­što sa­mo igra­či­ce? Mi­slim da se one lak­še no­se sa stva­ri­ma od ko­jih je ova pred­sta­va, ob­ja­šnja­va Isa­i­lo­vić svo­je pla­no­ve.Po­ka­zu­ju­ći ne­ve­ro­va­tan dar za igru Isa­i­lo­vić je, ne­što ka­sni­je od uobi­ča­je­nog, sa 12 go­di­na kre­nuo u ba­let­sku ško­lu „Lu­jo Da­vi­čo”, ali to za nje­ga ni­je bi­la pre­pre­ka. Na va­žnom ba­let­skom tak­mi­če­nju u Ber­li­nu na­gra­đen je u ka­te­go­ri­ji sa­vre­me­ne igre i do­bio sti­pen­di­ju za če­tvo­ro­go­di­šnje ško­lo­va­nje na ba­let­skoj Aka­de­mi­ji u Ci­ri­hu. Ta­da je shva­tio da od nje­ga že­le da stvo­re kla­sič­nog igra­ča i na­pu­stio sve. Ipak, u ka­ri­je­ri je imao pe­ri­o­de kla­si­ke i neo­kla­si­ke. Naj­ve­ći deo opu­sa u sa­vre­me­noj igri ostva­rio je u Bi­tef te­a­tru. Pe­da­gog je u Na­ci­o­nal­noj fon­da­ci­ji za igru u Be­o­gra­du. Sa ve­li­kim ko­re­o­gra­fom Edvar­dom Klu­gom od­lič­no sa­ra­đu­je, na je­sen će bi­ti nje­gov asi­stent pri­li­kom pre­no­še­nja Ib­ze­no­vog „Per Gin­ta” na sce­nu u Esto­ni­ji.      B. L.

Od Ka­zah­sta­na do Sar­di­ni­je     
   
Mla­di pi­ja­ni­sta Pa­vle Kr­stić (17), po­stao je ove go­di­ne bru­coš na uni­ver­zi­te­tu Mo­car­te­um u Salc­bur­gu. U 2015. po­zvan je na pre­sti­žnu ju­ni­or­sku aka­de­mi­ju u Epa­nu, u Ita­li­ji, i po­be­dio je u tak­mi­čar­skom de­lu. Uče­stvo­vao je i na In­ter­na­ci­o­nal­noj mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Ka­lja­ri­ju, na Sar­di­ni­ji, a ove go­di­ne oda­bran je da uče­stvu­je na In­ter­na­ci­o­nal­noj mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Lih­ten­šaj­nu i do­bio sti­pen­di­ju te usta­no­ve. – Ove go­di­ne do­go­di­lo mi se do­sta to­ga le­pog. Po­sle uspe­šnog kon­cer­ta u Na­ci­o­nal­nom mu­ze­ju u Va­du­zu, po­zvan sam na fe­sti­val „Sle­de­ća ge­ne­ra­ci­ja” u Švaj­car­skoj u fe­bru­a­ru 2016. Pro­šao sam i kon­kurs za kon­cert u Ko­lar­če­voj za­du­žbi­ni gde ću na­stu­pi­ti 14. fe­bru­a­ra sa an­sam­blom „Sta­ni­slav Bi­nič­ki” i di­ri­gen­tom Pa­vlom Me­da­ko­vi­ćem. Iz­ve­šće­mo oba Šo­pe­no­va kon­cer­ta – is­ti­če Pa­vle Kr­stić, do­bit­nik broj­nih na­gra­da u ze­mlji, ko­ji je ove go­di­ne svi­rao u SKC-u i ga­le­ri­ji „Art­get” u Be­o­gra­du.– Pret­hod­ne dve go­di­ne sam bio na pri pro­gra­mu ko­le­dža u Salc­bur­gu. Mul­ti­na­ci­o­nal­nost i raz­li­či­te kul­tu­re u toj sre­di­ni pro­ši­ri­li su mi vi­di­ke, raz­vio sam se i sa­da na dru­ga­či­ji na­čin raz­u­mem svet oko se­be. Ži­vim u ino­stran­stvu od svo­je 15. go­di­ne, što mi je po­mo­glo da br­že od­ra­stem. In­te­re­su­ju me stra­ni je­zi­ci, a sa­da imam pri­li­ku da pri­čam sa lju­di­ma ko­ji­ma su ti je­zi­ci ma­ter­nji. Po­čeo sam da se ba­vim i kom­po­no­va­njem – is­ti­če Kr­stić ko­ji je svi­rao u Ka­zah­sta­nu, Špa­ni­ji, Ne­mač­koj, Austri­ji, Če­škoj, Ru­si­ji.Ovaj mu­zi­čar čest je uče­snik na mu­zič­kim fe­sti­va­li­ma i na­sto­ji da uče­stvu­je na jed­nom do dva tak­mi­če­nja go­di­šnje    M. S. 

Frag­men­ti iz ži­vo­ta  
   
Ja­na Pe­tro­vić (1998) ro­đe­na je u Be­o­gra­du. Uče­ni­ca je tre­ćeg raz­re­da Fi­lo­lo­ške gim­na­zi­je. Iz­mi­šlja­njem pri­ča, ka­že, ba­vi se od ma­lih no­gu. Svo­je „iz­mi­šljo­ti­ne” po­če­la je da za­pi­su­je u osnov­noj ško­li, a u to­ku sred­nje ško­le one po­pri­ma­ju ob­lik frag­me­na­ta iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, ko­ji uka­zu­ju na „ma­ne dru­štva i na­sto­je da ga kri­ti­ku­ju”.Iako je po­bed­ni­ca 43. Lim­skih ve­če­ri po­e­zi­je, Ja­na Pe­tro­vić za se­be tvr­di da ni­je pe­snik, već pr­o­za­i­sta, sa po­vre­me­nim iz­le­ti­ma u svet li­ri­ke. Nje­ne lir­ske sklo­no­sti pr­o­ve­ja­va­ju i kr­oz pr­o­znu for­mu krat­ke pri­če „Zar” ko­ja je po­hva­lje­na na kon­kur­su „Do­si­te­je­vo zlat­no pe­ro” i oce­nje­na kao „ma­la ski­ca iz na­še sva­ko­dne­vi­ce, po­ziv da se pri­hva­te dru­gi i dru­ga­či­ji”. Ova krat­ka pri­ča oce­nje­na je kao zre­la, ta­na­na, sa­o­se­ćaj­na i bol­na. For­ma krat­ke pri­če do­ne­la joj je dru­go me­sto na še­stom me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu po­e­zi­je i krat­ke pri­če „Mag­da Si­min”, kao i me­sto u zbor­ni­ku „Pri­če bo­la i po­no­sa” ko­ji je ob­ja­vljen po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce od iz­bi­ja­nja Ve­li­kog ra­ta u iz­da­nju „Do­si­te­ja” iz Gor­njeg Mi­la­nov­ca i udru­že­nja „Kul­tur­no na­sle­đe gra­da Sme­de­re­va”.Već pet go­di­na za­re­dom ostva­ru­je za­pa­že­ne uspe­he na tak­mi­če­nji­ma u Re­gi­o­nal­nom cen­tru za ta­len­te gde po­ha­đa ča­so­ve knji­žev­nog stva­ra­la­štva na ko­ji­ma je mno­go to­ga na­u­či­la i na­pre­do­va­la. Me­đu nje­nim us­pe­si­ma iz­dva­ja se i po­hva­la za pr­o­zu na Tri­na­e­stom knji­žev­nom su­sre­tu „Gor­da­na Bra­jo­vić” u Alek­sin­cu, kao i pr­va na­gra­da za li­te­rar­ni rad na Pa­li­lul­skoj olim­pi­ja­di kul­tu­re.U na­gra­đe­noj pe­smi „Le­njost” pe­sni­ki­nja ka­že: „Gla­va mi pu­ca pod/ te­re­tom to­li­kih ne­za­be­le­že­nih re­mek-de­la./ Jer je pa­pir kru­to sve­do­čan­stvo vre­me­na i/ ono što se u nje­ga ukle­še osta­je/ za­na­vek i/ te­ško je ukle­sa­ti se­be/ u ne­što ta­ko ja­ko i bez­vre­me­no/ kao što je pa­pir”. Po­sle za­vr­šet­ka Fi­lo­lo­ške gim­na­zi­je Ja­na na­me­ra­va da stu­di­ra svet­sku knji­žev­nost na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du.  Z. R.

Kri­sti­nin najbolji rad   
    
Na­gra­da Spo­men-zbir­ke Pa­vla Be­ljan­skog za naj­bo­lji di­plom­ski rad iz na­ci­o­nal­ne isto­ri­je umet­no­sti, od­bra­njen na Ode­lje­nju za isto­ri­ju umet­no­sti Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, do­de­lje­na je 48. put, a ovo­go­di­šnja do­bit­ni­ca je Kri­sti­na Gre­be­nar (1990), ko­joj je pri­zna­nje uru­če­no za rad „Mu­zej i pu­bli­ka: is­ku­stvo Cen­tra za vi­zu­el­nu kul­tu­ru Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du”. Uprav­ni od­bor Spo­men-zbir­ke od­lu­čio se za ovaj rad jer „iz­bor te­me ak­tu­e­li­zu­je va­žna mu­ze­o­lo­ška pi­ta­nja, a iza­bra­na ’stu­di­ja slu­ča­ja’ uka­zu­je na is­tra­ži­vač­ku zre­lost i si­ste­ma­tič­nu i kri­tič­ku pri­me­nu na­uč­nog i me­dij­skog ma­te­ri­ja­la”. Po mi­šlje­nju ko­mi­si­je, Kri­sti­na Gre­be­nar uob­li­či­la je kom­plet­nu hro­no­lo­gi­ju jed­nog pi­o­nir­skog pro­jek­ta pri­bli­ža­va­nja mo­der­ne i sa­vre­me­ne umet­no­sti re­dov­noj i po­ten­ci­jal­noj pu­bli­ci mu­ze­ja. Mla­doj do­bit­ni­ci, ko­ja je već bi­la ku­sto­ski­nja če­ti­ri ko­a­u­tor­ske iz­lo­žbe i autor ve­li­kog bro­ja tek­sto­va za ka­ta­lo­ge i dru­ga iz­da­nja, i od 2013. do 2015. ra­di­la u „U10” umet­nič­kom pro­sto­ru, ova na­gra­da ve­o­ma pu­no zna­či, i pro­fe­si­o­nal­no i emo­tiv­no.– Po­red to­ga što na­gra­da pred­sta­vlja za­i­sta ve­li­ko pri­zna­nje, za me­ne je bi­la i ohra­bre­nje jer Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet ni­je pre­po­znao mo­je kva­li­te­te, pa ni­sam us­pe­la da upi­šem ma­ster stu­di­je na bu­dže­tu ove go­di­ne. Za me­ne je to bi­lo ve­li­ko raz­o­ča­re­nje jer sam pla­ni­ra­la da na­sta­vim da se ba­vim te­mom ko­ju sam za­po­če­la. Na­gra­da je do­šla kao pod­set­nik da uvek po­sto­ji ne­ko ko ume da ce­ni trud – ka­že Kri­sti­na Gre­be­nar.Na­ša sa­go­vor­ni­ca tre­nut­no je za­po­sle­na u kom­pa­ni­ji „Link gro­up” na po­zi­ci­ji on­lajn ured­ni­ka. Go­di­na­ma je uspe­šno uskla­đi­va­la stu­dent­ske i po­slov­ne oba­ve­ze, što ni­je bi­lo la­ko jer ni­ti su po­slo­vi pri­la­go­đe­ni stu­den­ti­ma, ni­ti fa­kul­te­ti uzi­ma­ju u ob­zir da je ne­ko za­po­slen. „Po­dr­ška do­la­zi in­di­vi­du­al­no, od pro­fe­so­ra i asi­ste­na­ta ko­ji ima­ju raz­u­me­va­nja kao što je slu­čaj sa mo­jim men­to­rom pro­fe­so­rom Dra­ga­nom Bu­la­to­vi­ćem i asi­sten­tom Mi­la­nom Po­pa­di­ćem”, ob­ja­šnja­va la­u­re­at­ki­nja.   M. D. 

U di­le­mi zbog ulo­ge bok­se­ra   
   
Do­ma­ća ki­ne­ma­to­gra­fi­ja po­sta­la je bo­ga­ti­ja za ne­ko­li­ko no­vih film­skih li­ca ko­ja su sa ve­li­kog plat­na ple­ni­la ta­len­tom i uver­lji­vo­šću. Me­đu nji­ma iz­dvo­jio se Sla­ven Do­šlo (24). Ro­đe­ni Som­bo­rac, pa­žnju na se­be Do­šlo je skre­nuo ulo­gom bok­se­ra La­za­ra u fil­mu „Po­red me­ne” Ste­va­na Fi­li­po­vi­ća i glav­nom ro­lom u „Pa­na­mi” za ko­ju je na glu­mač­kom fe­sti­va­lu u Ni­šu na­gra­đen Po­ve­ljom za iz­u­zet­nu ulo­gu. U fil­mu Pa­vla Vuč­ko­vi­ća, pre­mi­jer­no pri­ka­za­nom na fe­sti­va­lu u Ka­nu, igrao je Jo­va­na, mom­ka ko­ji se pla­ši bli­sko­sti i gu­bi se u vr­tlo­gu emo­ci­ja i op­sed­nu­to­sti. Di­plo­mi­rao je glu­mu na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si Mir­ja­ne Ka­ra­no­vić ko­ja je bi­la „kri­vac” što je pri­hva­tio da u Fi­li­po­vi­će­vom de­lu tu­ma­či lik bok­se­ra ho­mo­sek­su­al­ca, za­lju­blje­nog u dru­ga iz ode­lje­nja. Ka­da je do­bio po­nu­du za tu ulo­gu, dvo­u­mio se, raz­mi­šljao šta će dru­gi da ka­žu, pri­znao je da su is­pli­va­le i ne­ke pred­ra­su­de za ko­je ni­je znao da po­sto­je. Sve to je pre­va­zi­šao a di­le­mu mu je raz­re­ši­la pro­fe­sor­ka Ka­ra­no­vić. Na nje­go­vo pi­ta­nje da li da pri­hva­ti ulo­gu, uz­vra­ti­la je kon­tra­pi­ta­njem: „Du­šo, šta si ti?”, na šta je Do­šlo od­go­vo­rio: „Glu­mac”.Fil­mo­vi „Po­red me­ne” i „Pa­na­ma” sli­ka­ju mla­de da­nas ko­ji na dru­štve­nim mre­ža­ma pri­ka­zu­ju ide­a­li­zo­va­nog se­be ali su u stvar­no­sti za­tvo­re­ni i upla­še­ni da se emo­tiv­no ostva­re. – Oba fil­ma upi­ru prst na na­šu ba­ha­tost, sa­mo­ži­vost i ne­sprem­nost da se upu­sti­mo i vi­di­mo ne­kog sem se­be. Po­zi­va­ju nas da za­sta­ne­mo u tr­ci za za­do­vo­lje­njem sop­stve­nih po­tre­ba i otvo­ri­mo oči i sr­ce za svet oko nas – ob­ja­snio je Do­šlo. Ovaj mla­di glu­mac na­sta­vlja da tra­ga za iza­zov­nim fil­mo­vi­ma i ulo­ga­ma, vi­de­će­mo ga i u no­vom do­ma­ćem tri­le­ru „Vla­žnost” Ni­ko­le Lju­ce či­jom pre­mi­je­rom će po­če­ti 44. Fest.  I. A.