Ово је била њихова година

Не во­ли сјај ре­флек­то­ра  
  
Иза мла­де глу­ми­це Јо­ва­не Сто­јиљ­ко­вић је баш до­бра умет­нич­ка го­ди­на. По­зо­ри­шна пу­бли­ка има­ла је при­ли­ку да је ви­ди не­дав­но у ли­ку Ве­се­ле Крај, у пре­ми­је­ри пред­ста­ве „Кла­у­стро­фо­бич­на ко­ме­ди­ја” Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа, у ре­жи­ји Дар­ка Ба­ји­ћа, на сце­ни „Ба­та Стој­ко­вић” Зве­зда­ра те­а­тра у Бе­о­гра­ду. По­зо­ри­шна пу­бли­ка ужи­ва и у дру­гим ње­ним сцен­ским кре­а­ци­ја­ма, ка­ко у уло­зи Ма­рие у на­гра­ђи­ва­ној пред­ста­ви „Ка­зи­мир и Ка­ро­ли­на” Ате­љеа 212, та­ко и у пред­ста­ва­ма „Тан­го”, „Ће­ла­ва пе­ва­чи­ца”, „Сан лет­ње но­ћи”… Упо­ре­до са по­зо­ри­шном Јо­ва­на Сто­јиљ­ко­вић успе­шно ко­ра­ча и филм­ском ста­зом.Да­ро­ви­та глу­ми­ца, ко­јој су умет­нич­ки узо­ри Ани­та Ман­чић и Не­бој­ша Гло­го­вац, још у ра­ном де­тињ­ству за­ра­зи­ла се глу­мом. Ве­ли­ку по­др­шку има­ла је од сво­је по­ро­ди­це ко­ја, ина­че, не при­па­да по­зо­ри­шним кру­го­ви­ма. Бу­ду­ћи да је од­у­век  во­ле­ла да ими­ти­ра и за­ба­вља сво­је нај­бли­же и при­ја­те­ље, већ у дру­гом раз­ре­ду основ­не шко­ле по­че­ла је да уса­вр­ша­ва пр­ве ве­шти­не глу­ме код Не­на­да Не­на­до­вић, а за­тим и на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си Дра­га­на Пе­тро­ви­ћа Пе­ле­та, где је не­дав­но и ди­пло­ми­ра­ла глу­му. На до­де­ли ди­пло­ма Јо­ва­ни Сто­јиљ­ко­вић уру­че­на је и на­гра­ду за глу­му „Ма­та Ми­ло­ше­вић”. – Све се до­го­ди­ло спон­та­но и нео­че­ки­ва­но. Уло­ге су су­сти­за­ле јед­на дру­гу. Али и на­мет­ну­ле од­го­вор­ност да у на­ред­ним се­зо­на­ма оправ­дам ука­за­но по­ве­ре­ње. Ово је за­пра­во мој про­фе­си­о­нал­ни по­че­так у глу­ми, на­дам се да ће се ова нит и на­ста­ви­ти јер је у овој про­фе­си­ји, ипак, нај­ва­жни­је тра­ја­ти, ка­же Јо­ва­на Сто­јиљ­ко­вић.   И по­ред то­га што зна да би јој дру­штве­не мре­же олак­ша­ле ко­му­ни­ка­ци­ју, Јо­ва­на не­ма ни феј­сбук, ни ин­ста­грам. А не бо­лу­је ни од гла­му­ра и сја­ја ре­флек­то­ра.     Б. Г. Т.

У се­би тра­жи ко­ре­о­гра­фа    
   
Го­ди­на ко­ја из­ми­че би­ла је вред­на пам­ће­ња у ка­ри­је­ри бе­о­град­ског умет­ни­ка Ми­ло­ша Иса­и­ло­ви­ћа, окре­ну­тог са­вре­ме­ном ба­лет­ском из­ра­зу. Сво­је мај­стор­ство Иса­и­ло­вић је по­ка­зао у ко­ма­ди­ма у ко­ји­ма је по­кре­том до­ча­рао зна­чај­на књи­жев­на де­ла. Не­дав­но је у Ма­ри­бо­ру, у ко­ре­о­гра­фи­ји Едвар­да Клу­га на сце­ни Сло­вен­ског на­род­ног гле­да­ли­шча, оства­ри ма­е­страл­но на­слов­ну уло­гу у „Пер Гин­ту”, по исто­и­ме­ном Иб­зе­но­вом де­лу. Пам­ти се и ње­го­ва кре­а­ци­ја у ба­ле­ту „Про­кле­та авли­ја” ин­спи­ри­са­ног Ан­дри­ћем. Био је Дан­те у „Бо­жан­стве­ној ко­ме­ди­ји” опет у Клу­го­вој ко­ре­о­гра­фи­ји, а не­дав­но се ве­о­ма ис­та­као и у ње­го­вим „Пти­ца­ма”, по Ари­сто­фа­ну.– У се­би све че­шће по­тра­жим и ко­ре­о­гра­фа. Ако то је­си, вре­ме је да то по­ка­жеш. Иза ме­не су до­сад са­мо ма­њи ра­до­ви, док у фи­о­ку по­хра­њу­јем иде­је за це­ло­ве­чер­ње ко­ма­де. Пр­ви та­кав зва­ће се „Ду­ња­лук” ко­ји ћу ра­ди­ти кра­јем ове го­ди­не и по­чет­ком сле­де­ће у Би­теф те­а­тру. Се­дам же­на игра­ће у пред­ста­ви о овом све­ту и на­шим емо­ци­ја­ма, ста­њи­ма, ме­ђу­људ­ским од­но­си­ма... А за­што са­мо игра­чи­це? Ми­слим да се оне лак­ше но­се са ства­ри­ма од ко­јих је ова пред­ста­ва, об­ја­шња­ва Иса­и­ло­вић сво­је пла­но­ве.По­ка­зу­ју­ћи не­ве­ро­ва­тан дар за игру Иса­и­ло­вић је, не­што ка­сни­је од уоби­ча­је­ног, са 12 го­ди­на кре­нуо у ба­лет­ску шко­лу „Лу­јо Да­ви­чо”, али то за ње­га ни­је би­ла пре­пре­ка. На ва­жном ба­лет­ском так­ми­че­њу у Бер­ли­ну на­гра­ђен је у ка­те­го­ри­ји са­вре­ме­не игре и до­био сти­пен­ди­ју за че­тво­ро­го­ди­шње шко­ло­ва­ње на ба­лет­ској Ака­де­ми­ји у Ци­ри­ху. Та­да је схва­тио да од ње­га же­ле да ство­ре кла­сич­ног игра­ча и на­пу­стио све. Ипак, у ка­ри­је­ри је имао пе­ри­о­де кла­си­ке и нео­кла­си­ке. Нај­ве­ћи део опу­са у са­вре­ме­ној игри оства­рио је у Би­теф те­а­тру. Пе­да­гог је у На­ци­о­нал­ној фон­да­ци­ји за игру у Бе­о­гра­ду. Са ве­ли­ким ко­ре­о­гра­фом Едвар­дом Клу­гом од­лич­но са­ра­ђу­је, на је­сен ће би­ти ње­гов аси­стент при­ли­ком пре­но­ше­ња Иб­зе­но­вог „Пер Гин­та” на сце­ну у Есто­ни­ји.      Б. Л.

Од Ка­зах­ста­на до Сар­ди­ни­је     
   
Мла­ди пи­ја­ни­ста Па­вле Кр­стић (17), по­стао је ове го­ди­не бру­цош на уни­вер­зи­те­ту Мо­цар­те­ум у Салц­бур­гу. У 2015. по­зван је на пре­сти­жну ју­ни­ор­ску ака­де­ми­ју у Епа­ну, у Ита­ли­ји, и по­бе­дио је у так­ми­чар­ском де­лу. Уче­ство­вао је и на Ин­тер­на­ци­о­нал­ној му­зич­кој ака­де­ми­ји у Ка­ља­ри­ју, на Сар­ди­ни­ји, а ове го­ди­не ода­бран је да уче­ству­је на Ин­тер­на­ци­о­нал­ној му­зич­кој ака­де­ми­ји у Лих­тен­шај­ну и до­био сти­пен­ди­ју те уста­но­ве. – Ове го­ди­не до­го­ди­ло ми се до­ста то­га ле­пог. По­сле успе­шног кон­цер­та у На­ци­о­нал­ном му­зе­ју у Ва­ду­зу, по­зван сам на фе­сти­вал „Сле­де­ћа ге­не­ра­ци­ја” у Швај­цар­ској у фе­бру­а­ру 2016. Про­шао сам и кон­курс за кон­церт у Ко­лар­че­вој за­ду­жби­ни где ћу на­сту­пи­ти 14. фе­бру­а­ра са ан­сам­блом „Ста­ни­слав Би­нич­ки” и ди­ри­ген­том Па­влом Ме­да­ко­ви­ћем. Из­ве­шће­мо оба Шо­пе­но­ва кон­цер­та – ис­ти­че Па­вле Кр­стић, до­бит­ник број­них на­гра­да у зе­мљи, ко­ји је ове го­ди­не сви­рао у СКЦ-у и га­ле­ри­ји „Арт­гет” у Бе­о­гра­ду.– Прет­ход­не две го­ди­не сам био на при про­гра­му ко­ле­џа у Салц­бур­гу. Мул­ти­на­ци­о­нал­ност и раз­ли­чи­те кул­ту­ре у тој сре­ди­ни про­ши­ри­ли су ми ви­ди­ке, раз­вио сам се и са­да на дру­га­чи­ји на­чин раз­у­мем свет око се­бе. Жи­вим у ино­стран­ству од сво­је 15. го­ди­не, што ми је по­мо­гло да бр­же од­ра­стем. Ин­те­ре­су­ју ме стра­ни је­зи­ци, а са­да имам при­ли­ку да при­чам са љу­ди­ма ко­ји­ма су ти је­зи­ци ма­тер­њи. По­чео сам да се ба­вим и ком­по­но­ва­њем – ис­ти­че Кр­стић ко­ји је сви­рао у Ка­зах­ста­ну, Шпа­ни­ји, Не­мач­кој, Аустри­ји, Че­шкој, Ру­си­ји.Овај му­зи­чар чест је уче­сник на му­зич­ким фе­сти­ва­ли­ма и на­сто­ји да уче­ству­је на јед­ном до два так­ми­че­ња го­ди­шње    М. С. 

Фраг­мен­ти из жи­во­та  
   
Ја­на Пе­тро­вић (1998) ро­ђе­на је у Бе­о­гра­ду. Уче­ни­ца је тре­ћег раз­ре­да Фи­ло­ло­шке гим­на­зи­је. Из­ми­шља­њем при­ча, ка­же, ба­ви се од ма­лих но­гу. Сво­је „из­ми­шљо­ти­не” по­че­ла је да за­пи­су­је у основ­ној шко­ли, а у то­ку сред­ње шко­ле оне по­при­ма­ју об­лик фраг­ме­на­та из сва­ко­днев­ног жи­во­та, ко­ји ука­зу­ју на „ма­не дру­штва и на­сто­је да га кри­ти­ку­ју”.Иако је по­бед­ни­ца 43. Лим­ских ве­че­ри по­е­зи­је, Ја­на Пе­тро­вић за се­бе твр­ди да ни­је пе­сник, већ пр­о­за­и­ста, са по­вре­ме­ним из­ле­ти­ма у свет ли­ри­ке. Ње­не лир­ске скло­но­сти пр­о­ве­ја­ва­ју и кр­оз пр­о­зну фор­му крат­ке при­че „Зар” ко­ја је по­хва­ље­на на кон­кур­су „До­си­те­је­во злат­но пе­ро” и оце­ње­на као „ма­ла ски­ца из на­ше сва­ко­дне­ви­це, по­зив да се при­хва­те дру­ги и дру­га­чи­ји”. Ова крат­ка при­ча оце­ње­на је као зре­ла, та­на­на, са­о­се­ћај­на и бол­на. Фор­ма крат­ке при­че до­не­ла јој је дру­го ме­сто на ше­стом ме­ђу­на­род­ном фе­сти­ва­лу по­е­зи­је и крат­ке при­че „Маг­да Си­мин”, као и ме­сто у збор­ни­ку „При­че бо­ла и по­но­са” ко­ји је об­ја­вљен по­во­дом сто­го­ди­шњи­це од из­би­ја­ња Ве­ли­ког ра­та у из­да­њу „До­си­те­ја” из Гор­њег Ми­ла­нов­ца и удру­же­ња „Кул­тур­но на­сле­ђе гра­да Сме­де­ре­ва”.Већ пет го­ди­на за­ре­дом оства­ру­је за­па­же­не успе­хе на так­ми­че­њи­ма у Ре­ги­о­нал­ном цен­тру за та­лен­те где по­ха­ђа ча­со­ве књи­жев­ног ства­ра­ла­штва на ко­ји­ма је мно­го то­га на­у­чи­ла и на­пре­до­ва­ла. Ме­ђу ње­ним ус­пе­си­ма из­два­ја се и по­хва­ла за пр­о­зу на Три­на­е­стом књи­жев­ном су­сре­ту „Гор­да­на Бра­јо­вић” у Алек­син­цу, као и пр­ва на­гра­да за ли­те­рар­ни рад на Па­ли­лул­ској олим­пи­ја­ди кул­ту­ре.У на­гра­ђе­ној пе­сми „Ле­њост” пе­сни­ки­ња ка­же: „Гла­ва ми пу­ца под/ те­ре­том то­ли­ких не­за­бе­ле­же­них ре­мек-де­ла./ Јер је па­пир кру­то све­до­чан­ство вре­ме­на и/ оно што се у ње­га укле­ше оста­је/ за­на­век и/ те­шко је укле­са­ти се­бе/ у не­што та­ко ја­ко и без­вре­ме­но/ као што је па­пир”. По­сле за­вр­шет­ка Фи­ло­ло­шке гим­на­зи­је Ја­на на­ме­ра­ва да сту­ди­ра свет­ску књи­жев­ност на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду.  З. Р.

Кри­сти­нин најбољи рад   
    
На­гра­да Спо­мен-збир­ке Па­вла Бе­љан­ског за нај­бо­љи ди­плом­ски рад из на­ци­о­нал­не исто­ри­је умет­но­сти, од­бра­њен на Оде­ље­њу за исто­ри­ју умет­но­сти Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, до­де­ље­на је 48. пут, а ово­го­ди­шња до­бит­ни­ца је Кри­сти­на Гре­бе­нар (1990), ко­јој је при­зна­ње уру­че­но за рад „Му­зеј и пу­бли­ка: ис­ку­ство Цен­тра за ви­зу­ел­ну кул­ту­ру Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду”. Управ­ни од­бор Спо­мен-збир­ке од­лу­чио се за овај рад јер „из­бор те­ме ак­ту­е­ли­зу­је ва­жна му­зе­о­ло­шка пи­та­ња, а иза­бра­на ’сту­ди­ја слу­ча­ја’ ука­зу­је на ис­тра­жи­вач­ку зре­лост и си­сте­ма­тич­ну и кри­тич­ку при­ме­ну на­уч­ног и ме­диј­ског ма­те­ри­ја­ла”. По ми­шље­њу ко­ми­си­је, Кри­сти­на Гре­бе­нар уоб­ли­чи­ла је ком­плет­ну хро­но­ло­ги­ју јед­ног пи­о­нир­ског про­јек­та при­бли­жа­ва­ња мо­дер­не и са­вре­ме­не умет­но­сти ре­дов­ној и по­тен­ци­јал­ној пу­бли­ци му­зе­ја. Мла­дој до­бит­ни­ци, ко­ја је већ би­ла ку­сто­ски­ња че­ти­ри ко­а­у­тор­ске из­ло­жбе и аутор ве­ли­ког бро­ја тек­сто­ва за ка­та­ло­ге и дру­га из­да­ња, и од 2013. до 2015. ра­ди­ла у „У10” умет­нич­ком про­сто­ру, ова на­гра­да ве­о­ма пу­но зна­чи, и про­фе­си­о­нал­но и емо­тив­но.– По­ред то­га што на­гра­да пред­ста­вља за­и­ста ве­ли­ко при­зна­ње, за ме­не је би­ла и охра­бре­ње јер Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет ни­је пре­по­знао мо­је ква­ли­те­те, па ни­сам ус­пе­ла да упи­шем ма­стер сту­ди­је на бу­џе­ту ове го­ди­не. За ме­не је то би­ло ве­ли­ко раз­о­ча­ре­ње јер сам пла­ни­ра­ла да на­ста­вим да се ба­вим те­мом ко­ју сам за­по­че­ла. На­гра­да је до­шла као под­сет­ник да увек по­сто­ји не­ко ко уме да це­ни труд – ка­же Кри­сти­на Гре­бе­нар.На­ша са­го­вор­ни­ца тре­нут­но је за­по­сле­на у ком­па­ни­ји „Link gro­up” на по­зи­ци­ји он­лајн уред­ни­ка. Го­ди­на­ма је успе­шно ускла­ђи­ва­ла сту­дент­ске и по­слов­не оба­ве­зе, што ни­је би­ло ла­ко јер ни­ти су по­сло­ви при­ла­го­ђе­ни сту­ден­ти­ма, ни­ти фа­кул­те­ти узи­ма­ју у об­зир да је не­ко за­по­слен. „По­др­шка до­ла­зи ин­ди­ви­ду­ал­но, од про­фе­со­ра и аси­сте­на­та ко­ји има­ју раз­у­ме­ва­ња као што је слу­чај са мо­јим мен­то­ром про­фе­со­ром Дра­га­ном Бу­ла­то­ви­ћем и аси­стен­том Ми­ла­ном По­па­ди­ћем”, об­ја­шња­ва ла­у­ре­ат­ки­ња.   М. Д. 

У ди­ле­ми због уло­ге бок­се­ра   
   
До­ма­ћа ки­не­ма­то­гра­фи­ја по­ста­ла је бо­га­ти­ја за не­ко­ли­ко но­вих филм­ских ли­ца ко­ја су са ве­ли­ког плат­на пле­ни­ла та­лен­том и увер­љи­во­шћу. Ме­ђу њи­ма из­дво­јио се Сла­вен До­шло (24). Ро­ђе­ни Сом­бо­рац, па­жњу на се­бе До­шло је скре­нуо уло­гом бок­се­ра Ла­за­ра у фил­му „По­ред ме­не” Сте­ва­на Фи­ли­по­ви­ћа и глав­ном ро­лом у „Па­на­ми” за ко­ју је на глу­мач­ком фе­сти­ва­лу у Ни­шу на­гра­ђен По­ве­љом за из­у­зет­ну уло­гу. У фил­му Па­вла Вуч­ко­ви­ћа, пре­ми­јер­но при­ка­за­ном на фе­сти­ва­лу у Ка­ну, играо је Јо­ва­на, мом­ка ко­ји се пла­ши бли­ско­сти и гу­би се у вр­тло­гу емо­ци­ја и оп­сед­ну­то­сти. Ди­пло­ми­рао је глу­му на Ака­де­ми­ји умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си Мир­ја­не Ка­ра­но­вић ко­ја је би­ла „кри­вац” што је при­хва­тио да у Фи­ли­по­ви­ће­вом де­лу ту­ма­чи лик бок­се­ра хо­мо­сек­су­ал­ца, за­љу­бље­ног у дру­га из оде­ље­ња. Ка­да је до­био по­ну­ду за ту уло­гу, дво­у­мио се, раз­ми­шљао шта ће дру­ги да ка­жу, при­знао је да су ис­пли­ва­ле и не­ке пред­ра­су­де за ко­је ни­је знао да по­сто­је. Све то је пре­ва­зи­шао а ди­ле­му му је раз­ре­ши­ла про­фе­сор­ка Ка­ра­но­вић. На ње­го­во пи­та­ње да ли да при­хва­ти уло­гу, уз­вра­ти­ла је кон­тра­пи­та­њем: „Ду­шо, шта си ти?”, на шта је До­шло од­го­во­рио: „Глу­мац”.Фил­мо­ви „По­ред ме­не” и „Па­на­ма” сли­ка­ју мла­де да­нас ко­ји на дру­штве­ним мре­жа­ма при­ка­зу­ју иде­а­ли­зо­ва­ног се­бе али су у ствар­но­сти за­тво­ре­ни и упла­ше­ни да се емо­тив­но оства­ре. – Оба фил­ма упи­ру прст на на­шу ба­ха­тост, са­мо­жи­вост и не­спрем­ност да се упу­сти­мо и ви­ди­мо не­ког сем се­бе. По­зи­ва­ју нас да за­ста­не­мо у тр­ци за за­до­во­ље­њем соп­стве­них по­тре­ба и отво­ри­мо очи и ср­це за свет око нас – об­ја­снио је До­шло. Овај мла­ди глу­мац на­ста­вља да тра­га за иза­зов­ним фил­мо­ви­ма и уло­га­ма, ви­де­ће­мо га и у но­вом до­ма­ћем три­ле­ру „Вла­жност” Ни­ко­ле Љу­це чи­јом пре­ми­је­ром ће по­че­ти 44. Фест.  И. А.