Grad koji nikome nije usput

Majdanpek –  Da li je rudnik ušao u grad ili je grad zašao u rudnik, pitala sam se odmah na ulazu u Majdnapek iz pravca Kučeva i Požarevca, prolazeći pored nepreglednih masivnih kopova i mašina – grdosija koje nose i po 220 tona, što je za nas prolaznike impozantan prizor. Jedno je sasvim sigurno – granice skoro da nema. Eksploatacija bakra danas je stigla do samog ulaza u rudarsko mesto u koje me je odveo novinarski zadatak – da čitaocima „Politike” približim ovaj pomalo zaboravljeni deo istočne Srbije.

Majdanpek jeste grad - rudnik. Ali ne samo bakra i zlata već i rudnik burne istorije i prirodnih lepota. Kažu da ne bi ni postojao da nije bilo rudarenja, koje na ovim prostorima datira još pre sedam hiljada godina, o čemu svedoče lokaliteti Rudna glava i Praurija iz ranog neolita. Ovde su rudarili mnogi, od Vinačanaca, Kelta, Tračana, Rimljana, Avara, Slovena, Sasa, preko Osmanlija, do Belgijanaca, Bugara i Nemaca.

Otuda i večita etnička šarolikost, a suživot u višenacionalnoj sredini i danas je sudbina Majdanpeka. Ovde je prezime na „ić” ređe nego neka poput Repacki, Vagner, Marilo, Belovan, Buđelan, Srbu...

– U to vreme nije bilo kvalifikovane radne snage, pa su dolazili ljudi iz, na primer, tadašnje Austrougarske, među njima i moji preci, ali i mnogi drugi narodi – priča nam Dejan Vagner, predsednik opštine. Kaže, ovde su se našli ljudi raznih veroispovesti i kulture. Da bi se sve nekako uskladilo, rešeno je da se napravi nesvakidašnja crkva koja po izgledu predstavlja kompromis između pravoslavlja i protestantizma, koji je došao iz Slovačke.

„Nikada nigde nisam video da u kafani zajedno sede čovek koji je video Japan i čovek koji nije video dalje od Debelog Luga (selo udaljeno osam kilometara od grada)”, zapisao je u svom putopisu Tihomir Đorđević. U prilog ovdašnjoj multinacionalnosti zabeležio je i ovo: „U Majdanpeku deca u školi uče srpski, na ulici pričaju vlaški, a u kući nemački”.

Danas, nažalost, ta deca ili njihovi potomci, uglavnom više nisu u Majdanpeku. Ne može se živeti od bogate istorije, od činjenica da je baš ovde izgrađena prva srpska pruga, prva topionica, a samim tim i začeta vojna industrija Srbije, da je tu napravljena prva lokomotiva na Balkanu, puštena prva žičara, te napisana preteča prvog zakona o radu.

Čuveno „zlatno doba” Majdanpeka trajalo je od kraja šezdesetih pa sve do devedesetih godina prošlog veka. Radilo se u bukvalno u četiri smene, radna snaga hrlila je u Majdanpek iz svih krajeva Jugoslavije, rudnik je tada zapošljavao oko četiri hiljade ljudi, a sve što danas postoji u ovom gradu uglavnom je izgrađeno „rudničkim” novcem.

Onda kreće opšti sunovrat u državi. Bežalo se odavde glavom bez obzira, stanovi su prodavani u bescenje, rudari uzimali otpremnine. Danas u rudniku radi tek oko 1.200 ljudi. Od 2008. poslovanje je koliko-toliko normalizovano, ali su u međuvremenu pod led otišle skoro sve druge fabrike, od Zlatare, preko Industrije za preradu metala, do FEP-a i Metaloplasta.

Osim rudnika, čije solidne plate danas ovu opštinu drže u životu, ovde radi samo Fabrika bakarnih cevi koju su kupili Rusi. I, naravno, državne i lokalne institucije. Privatni sektor je na nivou statističke greške - poneki kafić, trgovina i to je sve.

Kada je bilo para na pretek, gradilo se megalomanski. Majdanpek je osamdesetih bio pravi švajcarski gradić. Na malom prostoru imali su sve, pa i više od toga: skijalište, zatvoreni olimpijski bazen, sportsku halu za 1.500 ljudi, fudbalske terene, velelepne stambene zgrade... Danas nemaju ni para, ni kadrove, a kapaciteti polako propadaju.

– Gradska kasa sa oko 600 miliona dinara godišnje ne može da održava tu glomaznu infrastrukturu, a kamoli da računa na nove investicije – kaže nam Vagner.

– Mnoge građevine bile su nerealne za ovaj kraj. Da nema rudnika i opštine, sve bi bilo zatvoreno jer ovde više nema ljudi za tolike kapacitete, a potrebna su velika ulaganja. Nekada je naš olimpijski bazen koristila vaterpolo reprezentacija Jugoslavije, a danas bazen propada. Na skijalište, nekoliko kilometara od centra grada. dolazili ljudi iz svih krajeva. Sada je pusto. Imamo i dobre terene, streljanu, saunu, ali je teško prići gradu kad napada sneg – priča direktor Rudnika bakra Branislav Tošić.

Majdanpek nikome nije usput, ovde se ne svraća, već se dolazi namenski. Autoput nije blizu, a do prvog većeg grada najmanje je 80 kilometara, pa vam se često učini da su Rumuni, preko puta Dunava, najbliže komšije.

Nezaposlenih ovde zvanično ima oko dve hiljade, a mimo evidencije ima ih i više. Već 15 godina u školi ne postoji rudarski smer, jer nema interesovanja.