Град који никоме није успут

Мајданпек –  Да ли је рудник ушао у град или је град зашао у рудник, питала сам се одмах на улазу у Мајднапек из правца Кучева и Пожаревца, пролазећи поред непрегледних масивних копова и машина – грдосија које носе и по 220 тона, што је за нас пролазнике импозантан призор. Једно је сасвим сигурно – границе скоро да нема. Експлоатација бакра данас је стигла до самог улаза у рударско место у које ме је одвео новинарски задатак – да читаоцима „Политике” приближим овај помало заборављени део источне Србије.

Мајданпек јесте град - рудник. Али не само бакра и злата већ и рудник бурне историје и природних лепота. Кажу да не би ни постојао да није било рударења, које на овим просторима датира још пре седам хиљада година, о чему сведоче локалитети Рудна глава и Праурија из раног неолита. Овде су рударили многи, од Виначанаца, Келта, Трачана, Римљана, Авара, Словена, Саса, преко Османлија, до Белгијанаца, Бугара и Немаца.

Отуда и вечита етничка шароликост, а суживот у вишенационалној средини и данас је судбина Мајданпека. Овде је презиме на „ић” ређе него нека попут Репацки, Вагнер, Марило, Белован, Буђелан, Србу...

– У то време није било квалификоване радне снаге, па су долазили људи из, на пример, тадашње Аустроугарске, међу њима и моји преци, али и многи други народи – прича нам Дејан Вагнер, председник општине. Каже, овде су се нашли људи разних вероисповести и културе. Да би се све некако ускладило, решено је да се направи несвакидашња црква која по изгледу представља компромис између православља и протестантизма, који је дошао из Словачке.

„Никада нигде нисам видео да у кафани заједно седе човек који је видео Јапан и човек који није видео даље од Дебелог Луга (село удаљено осам километара од града)”, записао је у свом путопису Тихомир Ђорђевић. У прилог овдашњој мултинационалности забележио је и ово: „У Мајданпеку деца у школи уче српски, на улици причају влашки, а у кући немачки”.

Данас, нажалост, та деца или њихови потомци, углавном више нису у Мајданпеку. Не може се живети од богате историје, од чињеница да је баш овде изграђена прва српска пруга, прва топионица, а самим тим и зачета војна индустрија Србије, да је ту направљена прва локомотива на Балкану, пуштена прва жичара, те написана претеча првог закона о раду.

Чувено „златно доба” Мајданпека трајало је од краја шездесетих па све до деведесетих година прошлог века. Радило се у буквално у четири смене, радна снага хрлила је у Мајданпек из свих крајева Југославије, рудник је тада запошљавао око четири хиљаде људи, а све што данас постоји у овом граду углавном је изграђено „рудничким” новцем.

Онда креће општи суноврат у држави. Бежало се одавде главом без обзира, станови су продавани у бесцење, рудари узимали отпремнине. Данас у руднику ради тек око 1.200 људи. Од 2008. пословање је колико-толико нормализовано, али су у међувремену под лед отишле скоро све друге фабрике, од Златаре, преко Индустрије за прераду метала, до ФЕП-а и Металопласта.

Осим рудника, чије солидне плате данас ову општину држе у животу, овде ради само Фабрика бакарних цеви коју су купили Руси. И, наравно, државне и локалне институције. Приватни сектор је на нивоу статистичке грешке - понеки кафић, трговина и то је све.

Када је било пара на претек, градило се мегаломански. Мајданпек је осамдесетих био прави швајцарски градић. На малом простору имали су све, па и више од тога: скијалиште, затворени олимпијски базен, спортску халу за 1.500 људи, фудбалске терене, велелепне стамбене зграде... Данас немају ни пара, ни кадрове, а капацитети полако пропадају.

– Градска каса са око 600 милиона динара годишње не може да одржава ту гломазну инфраструктуру, а камоли да рачуна на нове инвестиције – каже нам Вагнер.

– Многе грађевине биле су нереалне за овај крај. Да нема рудника и општине, све би било затворено јер овде више нема људи за толике капацитете, а потребна су велика улагања. Некада је наш олимпијски базен користила ватерполо репрезентација Југославије, а данас базен пропада. На скијалиште, неколико километара од центра града. долазили људи из свих крајева. Сада је пусто. Имамо и добре терене, стрељану, сауну, али је тешко прићи граду кад напада снег – прича директор Рудника бакра Бранислав Тошић.

Мајданпек никоме није успут, овде се не свраћа, већ се долази наменски. Аутопут није близу, а до првог већег града најмање је 80 километара, па вам се често учини да су Румуни, преко пута Дунава, најближе комшије.

Незапослених овде званично има око две хиљаде, а мимо евиденције има их и више. Већ 15 година у школи не постоји рударски смер, јер нема интересовања.