Nismo Nemci

Kada sam sredinom osamdesetih godina prošlog veka prvi put službeno boravio u tadašnjem Zapadnom Berlinu odveli su me, naravno, do zida. Bio je sav išaran grafitima, potpisima i porukama. Napravio sam par fotografija i jednu objavio u tadašnjem zagrebačkom nedeljniku "Danas". Hteli su da me zbog toga suspenduju, jer tek kada je broj izašao video sam šta sam zapravo snimio na zidu: muški polni organ i poruku nekog našeg veselog Bosanca "je.. zid".
Možda je nama iz tadašnje Jugoslavije sve to izgledalo daleko, šaljivo i relativno, ali je zid zaista bio simbol "gvozdene zavese" i bežanje preko njega značilo je izazivanje smrti. Jer, odmah iza zida, s leve strane ulaza u Rajhstag, na obali kanala, bilo je malo groblje onih koje su ubili istočnonemački stražari kada su pokušavali da beže iz Istočnog u Zapadni Berlin. Na grobovima dosta nemačkih prezimena koja završavaju na "ski". Sličnost Prusa i Slovena, uz činjenicu da su ti Prusi hteli da pobegnu od režima koji je stigao na bajonetima Slovena. Ali, takva je istorija posleratne Nemačke.

Sve do danas nije bilo potvrde da je ubijanje begunaca bila i službena politika tadašnje DR Nemačke. Nedostajao je nekakav dokument o tome, ali sada je i on, navodno, pronađen. Istina, malo je čudno da je trebalo da prođe 17 godina da bi se došlo do te potvrde. Istorijska distanca, ili ne, tek arhive Štazija verovatno kriju još mnoga druga senzacionalna otkrića i mnoge će "istine" morati na reviziju.

Da li, dakle, protok vremena relativizuje mnoge istorijske događaje i da li uopšte postoje "zakovane istine"? Ko, kada i na koji način može da dovede u sumnju istine za koje ceo svet tvrdi da su apsolutne? Da li uopšte i postoje takve istine? Koliko je sumnja u neke istine blizu teoriji o svetskim zaverama?

Arogantno odbacivanje njihovog postojanja, namera i rezultata kratkovido je i pretenciozno, jer i berzom se kroz istoriju manipulisalo, mnogi krahovi iz prošlosti bili su organizovani i namerni. Putnici potopljenog putničkog broda "Luzitanija" bili su žrtvena jagnjad da bi se američka javnost naterala da pruži podršku ulasku SAD u Prvi svetski rat. A šta je sve Vašington znao o onome što je prethodilo Perl Harburu? Još je prava misterija, Zaliv svinja na Kubi, a Korejski rat zvanično nije ni okončan. Tu su i Vijetnam i velika prevara sa navodnim napadom severnovijetnamskih torpednih čamaca na dva američka razarača u Tonkinškom zalivu posle čega je Amerika ušla u rat koji je odneo oko tri miliona vijetnamskih i 50.000 američkih života. Trebalo je da prođe skoro 40 godina da nekadašnji ministar odbrane SAD Robert Maknamara prizna da je incident u Tonkinškom zalivu bila izmišljotina da bi Amerika ušla u Vijetnamski rat. I nikom ništa.

Kako onda gledati na istine koje su se dogodile na našim prostorima u nedavnoj prošlosti? Na Markale, na Srebrenicu, Račak, na bombardovanje kineske ambasade u Beogradu 1999. Iz kojih sve arhiva i za koliko godina ćemo možda saznati punu istinu o svemu tome? Jer, pedantni Nemci uvek su sve imali u arhivama, od broja ubijenih u konclogorima do naređenja o ubijanju onih koji su bežali preko granice.