Stanje nacije

Predsednik SAD kaže da svojim najvećim neuspehom smatra to što nije izlečio duboke političke podele. Među republikancima i demokratama danas je još više podozrenja i netrpeljivosti nego 2008, kada je izabran. Možda bi, veli Barak Obama, neko sa političkim talentom Linkolna ili Ruzvelta bio uspešniji od njega.

Možda. A možda bi i Srbija mogla da oslušne njegov jučerašnji govor o stanju nacije. Jer ako se najjača zemlja sveta žali da su joj grube i oštre političke svađe najveći problem, onda takve svađe možda nisu dobre ni za manje zemlje.

Naravno da to dobro zna premijer Srbije, koji se na političku mržnju žali češće nego prvi crni predsednik SAD. Videli smo šta je fanatična mržnja republikanaca prema Obami učinila najmoćnijoj zemlji sveta. Ali vrhunski orator juče je kazao i nešto što bi i ovde moglo da posluži kao nauk. Rekao je da najveća opasnost za Ameriku nije snaga njenih neprijatelja, već upravo suprotno – njihova slabost.

U američkom kontekstu, to je upozorenje republikanskim kandidatima da greše ako misle da Islamsku državu mogu da poraze američki vojnici na tuđoj zemlji.

U srpskom kontekstu, to je upozorenje da velika slabost Vučićeve opozicije u sebi krije isto tako veliku opasnost i za Srbiju i za Vučića.

Premijerov odgovor na očajničke napade njegovih deklasiranih protivnika sve češće glasi da bi uskoro mogao da im opet pruži priliku da odmere snage na izborima. Na prošlim je vešto nadmudrio protivnike nateravši ih da mu se umiljavaju u kampanji, u nadi da će ih primiti u koaliciju. Kada im je skršio te nade, dobar deo njih nije smislio ništa sem da bez reda ruše sve što od njegovog programa mogu, i to po principu što gore, to bolje.

To je ovo što sada živimo, to je ta slabost opozicije koja nije dobra za zemlju.

Jesu li izbori zaista rešenje za podele i političku mržnju? Hoće li ih u kampanji biti manje, ili više? Je li vlast dužna da samoj sebi izgradi snažnu i principijelnu opoziciju?

Po cenu da iznervira sunarodnike, predsednik Vlade Srbije rado javno izražava divljenje nemačkoj kancelarki. Angela Merkel nije ni Linkoln ni Ruzvelt, ali je njen politički talenat zaista neporeciv. Zovu je političkom sfingom i niko u Berlinu ne može da se pohvali da zna koje dugme da pritisne ako želi da izazove njenu instant i burnu reakciju. U stvari, iz nje možda nikad niko nije ni izmamio burnu reakciju.

Možda bi, makar povodom Srpske nove godine i zbog stanja srpske političke nacije, premijer za promenu mogao da se ugleda i na taj posebni politički talenat gospođe Merkel.