Norvežani više ne pričaju viceve o Šveđanima

Izdavačka kuća „Booka” objavila je novi roman Bekima Sejranovića (1972, Brčko) „Tvoj sin Haklberi Fin”, o susretu oca i sina koji su celog života bili u zategnutim odnosima. Sin je pisac koji se vratio iz Osla u Brčko; vreme provodi na brodiću na reci i priča svoju životnu priču...

Sejranović je 20 godina živeo u Oslu, gde je magistrirao južnoslovensku književnost. Roman je napisao na norveškom, a Erland Lu, Ju Nesbe, Ambjorsen su neki od autora čija je dela preveo sa norveškog. Za roman „Nigdje, niotkuda” dobio je nagradu „Meša Selimović”. Živi u Zagrebu i za „Jutarnji list” piše kolumnu, spoj preporuke za čitanje i putopisne proze.

Vaš pripovedač ne može da se skrasi na jednom mestu. Plovidba brodom čini mu se kao oslobađajuća ideja, a zapravo ostaje „zarobljen” u kretanju?

Deluje kao paradoksalna situacija, ali paradoks je samo ljudska nemogućnost dualnosti stvari. Ovaj junak u neku ruku jeste moj alter-ego. Meni su putovanja postala rutinska, kao što je nekome rutina da svaki dan ide na posao. Voleo bih da imam stalni posao, da ne moram da razmišljam svaki mesec šta ću i kako ću. Ali, život se tako posložio. Imam kćerku u Oslu, drugu u Ljubljani, otac mi živi u Melburnu, majka u Belgiji, i samo dok obiđem familiju, moram da obiđem ceo svet. Prvi put imam svoju „gajbu” i svoj sam na svome. Mnogima ne polazi za rukom da puste korene na jednom mestu. Ljudi se danas mnogo češće razvode, nego što je to ranije bilo. I ja sam se razvodio tri puta, a vanbračno imam dve kćerke. Čovek se rodi takav. Odrastao sam sa bakom i dedom, a čovek se formira najviše te prve tri godine života kada dobija osećaj stabilnosti ili nesigurnosti. Kod mene se stvorio osećaj nepripadanja. Pokušavam da se održim na površini, da plutam, da ne potonem.

I u knjizi „Nigdje, niotkuda”, imate tu temu lutanja, izbeglištva, egzila koja je proširena na sudbinu Jugoslovena, čitavu jednu generaciju izgubljenu u vremenu i prostoru?

Moja generacija iz sedamdesetih godina je ostala razapeta. Otišli su u Ameriku, Australiju, i to je ta naša priča. Dobar deo mojih prijatelja završio je tako što se navukao na heroin i pomrli su od toga. Neki su izginuli u ratu. Ja sam emigrirao u Norvešku kada sam imao 21 godinu, kada ne možeš da zaboraviš ono što je bilo ranije, ali ni da potpuno prihvatiš to novo, bez zadrške. U novom sam se posvetio pustolovinama, o čemu je pisao Mark Tven u knjizi o Haklberi Finu. Fin je nepismen, puši lulu sa 12 godina, otac ga maltretira. Pitao sam se šta bi bilo da je on stvarno odrastao.

Pišete i o tome kako pomiriti više identiteta. Kako ste vi doživeli Norvešku, beg u nigdinu, kada ste iz jezika oterani u formulare?

Uvek imam problema sa birokratijom. Rođen sam u Brčkom, živeo u Rijeci koju sam napustio zato što nisam imao papire. Postao sam apatrid. Hrvatska je proglasila nezavisnost, Hrvati su mi rekli da sam Bosanac, a Bosanci da sam Hrvat, jer sam deset godina živeo u Rijeci. Emigrirao sam da bih pobegao od rata. Naučio sam norveški, završio fakultet, a onda su neke stvari počele da mi idu na živce. Ako si pisac i počneš da preispituješ političku korektnost zemlje u kojoj živiš, onda te pitaju „ko si ti da nam to govoriš”. Od mene se zahteva da volim Norvešku, što je legitimno, ali ako želite da se osećam Norvežaninom, onda mi morate dati priliku i da kritikujem tu državu.

Na šta su usmerene vaše kritike?

Oslo ima najveći broj smrtnih slučajeva od heroina na svetu. To je grad od 500.000 ljudi, a 300 godišnje umre od predoziranja. Samo ta činjenica je dovoljna da ubije mit o Norveškoj kao raju na zemlji. Amsterdam, koji važi za prestonicu poroka, i pet puta je veći od Osla, ima duplo manji broj smrtnih slučajeva. S druge strane, samoubistva možemo pripisati i klimi. Ustaneš ujutro – mrak, vratiš se sa posla – napolju mrak. Sunce izađe u deset, zađe u dva, po pet meseci ljudi ne vide sunce. Druga zamerka je tzv. politička korektnost. Tamo nisam čuo dobar vic u poslednjih 20 godina. Naše šale o Muji i Hasi, tamo bi bile nekorektne. U njihovim vicevima su bili likovi Šveđani, a pošto je poslednjih godina došlo mnogo Šveđana tamo da radi, sada se ni ti vicevi ne pričaju. Zbog te korektnosti se i desio jedan Brejvik. Svima su puna usta multikulturalnosti, ali ljudi zapravo tako ne razmišljaju. Sada u Norveškoj vladaju strah i ksenofobija. Ne žele da primaju strance, a zapravo im fali radna snaga.

Šta da očekuju migranti koji skandinavske zemlje navode kao svoj krajnji cilj?

Mit o Skandinaviji kao obećanoj zemlji je prenaduvani mit. Nije ni nama tako loše kao što želimo da mislimo, niti je tamo tako dobro kao što ljudi misle. I mi smo u Jugoslaviji imali našu dogmu političke korektnosti, ona se zvala „bratstvo i jedinstvo”. Ta dogma je završila tako kako je završila. Ne padam više na fore mahanja zastavicama i slogama. Više volim iskrenost nego ulepšanu sliku društva. U Norveškoj su mi cimeri bili Nigerijci i oni su danas istinsko moderno roblje. Ili ne dobiju papire ili moraju da idu u podzemlje, da rade na crno. Imate gomilu ljudi bez ikakvih radničkih prava, i ako slome kičmu na građevini, na svom radnom mestu, nikome ništa.

Dok se desnica dere kako zbog stranaca nema posla za Norvežane, te poslove Norvežani i onako ne bi hteli da rade. Najzad, teroristički napadi su doveli do državnog represivnog aparata. Norveška policija nikada nije imala pištolje, a sada su počeli da ih nose, i čak se desilo nekoliko slučajeva da su pucali na ljude, bez pravog razloga. Kao u čitavoj Evropi, svi pristajemo na sve strože represivne mere, navodno za našu sigurnost. A to se ne može sprečiti, ako neko planira teroristički napad, to će se neminovno desiti. Veliki sam pesimista što se tiče situacije u Evropi sa izbeglicama. Desnica će sve više jačati, a istovremeno će se doseljenici takođe radikalizovati. I onda kad jednom dođe do polarizacije društva, kad se spirala zla pokrene, onda je veoma teško zaustaviti je. U Jugoslaviji smo imali priliku da to vidimo.