Nole

Pogrešna je teza kako su svi teniski hramovi, termopilski klanci za Spartanca koji se odaziva na Nole. Otuda je iracionalno savezništvo publike sa Federerom, zapadno od Batrovaca, uzalud sklopljeno kako bi se srušio centralni računarski sistem Novaka Đokovića.

Srećom, Nole je igrač koji igra glavom. I to povelikom. Naime, ni dugačke ruke ni noge, ni gipkost njegovog tela, ni drugi ekstremiteti kojima se služe Srbi, nisu njegov glavni adut. Noletovo tajno oružje je njegov računarski centar koji komanduje njegovim ekstremitetima.

Tamo, iz glave, Nole skladišti različite fajlove: treninzi na Kopaoniku, Jelena Genčić, bekendi uz zvuke NATO bombi, odnos sa ocem, dolazak kod Nikole Pilića, usud Rolan Garosa… Zato je Noletova glava tolikih dimenzija. Gde bi se, inače, smestila tolika memorija?

Zato je Nole proračunao da u njegovoj loži mora da ima jednog moćnog saveznika. Upravo muški sastav u loži, gde je sada broj jedan Boris Beker, trener Nemac koji se ponaša kao Srbin koji tek treba da dobije ličnu kartu, navodi na zaključak da je Noletova filozofija psihološke bitke sasvim logična. Njegova savršena bazična igra, zahteva društvenu nadgradnju.

Zato je na iznenađenje svih, ponajviše Nemaca, Nole za trenera izabrao Borisa Bekera. Nije Nole to učinio iz razloga zbog kojih je Aleksandar Vučić za najdražu učiteljicu izabrao Angelu Merkel. Ako je Vučić tražio gvozdenu ledi koja će Srbe naučiti da rade prekovremeno, za 400 evra mesečno, i da se pritom smejulje, Noletu je trebalo nešto sasvim drugo. Bio mu je potreban zaboravljeni genije koji je iskoristio tek promil svog talenta. Ostalo je Beker potrošio na žene, cirku, Bobu Živojinovića i rumunskog kuma Jana Cirjaka. Beker mu je bio potreban kao ogledalo svakoga jutra. Da, kada se brije, Nole zaurla na Borisa:

– Ne želim da budem kao ti!

Tako je stvoren najveći apsurd svetskog tenisa. Nole igra i ponaša se kao nemački robot, a Beker kao Nemac koji je trebalo da se rodi kao Srbin koji se, umesto mleka, doji šljivovicom.

Nole igra sve bolje, kako je bolji, što je tipično antisrpski. Za to vreme, on je vođen trenerskom mudrošću Nemca koji je igrao sve lošije kako je vreme odmicalo, što je tako tipično srpski i tipično antigermanski.

Otuda se Noletova teniska epopeja, posle Australije, svodi tamo gde i pripada – na ideološku ravan. Otuda i tolika količina opšte neuračunljivosti kada je o Noletu reč. Taj spiritualni odnos između Srba i Noleta, posledica je jednostavne stvari: on je sublimacija svega što Srbi o sebi vole da misle i tvrde da jesu. Kao foto-robot superheroja koga smo tako dugo, duboko i neuspešno gajili, niotkuda se pojavio mršavi, crnokosi dečko, kao otelotvorenje nacionalne megalomanije. Da smo najbolji na svetu.