Armija neodlučnih dovoljna za cenzus, ali ne i za rušenje vlasti

Armija neopredeljenih potencijalnih birača u Srbiji možda bi po brojnosti zaista mogla da se meri s najmnogoljudnijim vojskama na svetu, ali vrlo su male šanse da će takva neodlučna sila moći da ozbiljnije promeni ishod predstojećih izbora.

Bez obzira na to što je u ovom trenutku neodlučno bar milion građana, sve i da ubedljiva većina njih do proleća odustane od apstiniranja i glasa, teško da će moći da ugrozi sadašnje vladajuće stranke. Jedino na šta bi veći odziv mogao da utiče, prema proceni analitičara, jeste da neka od partija koje su na ivici cenzusa ipak uđe u parlament.

Zato, kako kažu, ne stoji teza lidera DS-a Bojana Pajtića da će, ako na izbore izađe dve trećine pozvanih građana, Vučićev režim biti srušen. Postoji i stav da bi ti potencijalni glasači čak mogli većinski da podrže desničarske opozicione partije. Takvu mogućnost u razgovoru za „Danas” najavio je Marko Uljarević, direktor Sektora za istraživanje javnog mnjenja Ipsos stratedžik marketinga, a direktor ove agencije Srđan Bogosavljević za „Politiku” ističe da je reč o građanima koji su evroskeptični.

„Ti ljudi možda ne znaju za koju bi stranku konkretno glasali i ko im je najbliži, a vrlo je verovatno da se neće ni pojaviti na izborima. Ali ukoliko to učine, podržali bi neku od ’desnih’ opcija, bližih Rusiji. Takvih je otprilike polovina među građanima s pravom glasa koji su danas neodlučni. Glasovi druge polovine te velike neodlučne grupe bili bi raspoređeni po strankama, približno kao i kod onih koji izlaze na izbore i koji znaju koju će listu zaokružiti. Eventualno bi možda dali blagu prednost malim strankama koje su sada oko cenzusa, pa bi to bilo prelomno za njihov ulazak u parlament”, kaže Bogosavljević.

Prema proceni direktora Ipsos stratedžik marketinga, u ovom momentu je neodlučno između 1,3 i 1,4 miliona građana, što je manje od očekivanog broja birača SNS-a, čiju je listu na izborima 2014. zaokružilo više od 1,7 miliona ljudi.

„Ipak, ako se uzme u obzir da je jedan DS pre dve godine imao oko 220.000 glasova, tadašnji NDS Borisa Tadića oko 205.000, a mnogi su prošli i lošije, neopredeljeni iz tog ugla ipak nisu potpuno zanemarljiv faktor”, kaže Bogosavljević.

Da bi veća izlaznost mogla da bude od pomoći manjim strankama, ubeđen je i Vladimir Pejić, direktor Faktor plusa, prema čijim bi istraživanjima na izbore u ovom momentu sigurno izašlo 53 odsto, ili više od 3,5 miliona birača. Četvrtina ispitanika odbacila je mogućnost izlaska, dok 22 odsto, ili približno 1,5 miliona njih, još ne zna hoće li izaći na biralište.

„Iskustva s prethodnih izbora svedoče o tome da se glasovi neodlučnih, ako se predomisle, pa odu na birališta, uglavnom relativno pravilno rasporede. Pokazalo se i da veća izlaznost pomaže manjim partijama, bez obzira na orijentaciju”, kaže Pejić za „Politiku”, uz ogradu da se u ovoj agenciji kao istraživači čvrsto drže metodologije i ne bave se time za koga bi neopredeljeni glasali.

Na odluku nesigurnih građana i smanjenje broja onih koji neće izaći na izbore mogla bi, teoretski, da utiče i kampanja, ali samo pod uslovom da ne bude negativna, smatra analitičar Dejan Vuk Stanković.

„U situaciji kad nema jakih ideoloških razlika na političkoj sceni, ni civilnih organizacija koje su podsticale mlade da izađu i glasaju, što smo sve imali devedesetih godina, negativna kampanja retko motiviše neopredeljene i više služi učvršćivanju opredeljenja opredeljenih”, kaže Dejan Vuk Stanković, zaključujući da se neodlučni birači prevashodno motivišu ciljnom kampanjom za koju je potrebno duže vreme od preostalog do narednih izbora, ali i novi politički akteri.

Prema Bogosavljeviću, najveći mamac za potencijalni masovniji izlazak na birališta jesu lideri stranaka, i to, kako onih iz nacionalno orijentisane opozicije, tako i s njenog proevropskog pola. I jedni i drugi, sada podeljeni u po dve veće kolone i više manjih partija i blokova, imaju velikih problema da privuku svoje potencijalne birače, koji se tradicionalno vezuju za lidera.

„Tako Dveri nemaju identitet koji donosi lider, a veoma je upitno i da li to može Sanda Rašković-Ivić sa simpatizerima DSS-a. S druge strane, u koaliciji SDS-LDP-LSV, postoje tri lidera, Tadić, Jovanović i Čanak, od kojih svaki izaziva različite emocije kod onih koji bi tu listu zaokružili, pa je pitanje kojoj se od tih grupa obraćaju. Priču o liderstvu potvrđuju i radikali, jer jačaju čim je Šešelj aktivniji i prisutniji. I sada, od te četiri najjače opozicione kolone, moglo bi se reći da je samo kod SRS to liderstvo jasno rešeno”, kaže Bogosavljević.

Direktor Ipsosa ističe da veća izlaznost može da utiče na obaranje vlasti jedino u atmosferi referenduma, kada građani glasaju za jedan režim ili protiv njega.

„Po tome se izbori 2000. razlikuju od svih ostalih. Heterogeni DOS uspeo je da pobedi, ne na programu, nego na ideji da svi žele da vide leđa Slobodanu Miloševiću. Ipak, uslovi i podrška za tako nešto danas ne postoje”, zaključuje Bogosavljević.