Život u letećem balonu

Bože dragi, kad se čovek ujutro probudi, ne zna da li je započeo novi dan ili sunce tek zalazi. Da li je jesen ili leto? Evo naša vučica cele godine gubi dlaku. Ni ona ne zna da li treba da ima zimsko ili letnje krzno.

Dok se ujutro umivam, izvinjavam se vlastitom odrazu lika u ogledalu rečima: „Oprostite, mislila sam da je kupatilo slobodno.” Sve se nekako izmešalo, kao i misli u mojoj glavi.

Muž mi je bez posla već pet godina. Ne mogu se požaliti, imamo neku ušteđevinu i njome plaćamo račune, poreze, porez na poreze… Ono malo što nam ostane koristimo za neku toplu supu od kostiju sa jednom šargarepom, pola peršuna i kriškom tanko iseckanog luka. Uf, vi ni ne znate kako to prija stomaku, zalepljenom za kičmeni stub!

Ponekad čovek, ne svojom odlukom, postane vegetarijanac, čak i njegov pas. Ali u tom slučaju imate dve mogućnosti: da u vašem psu probudite instinkt vuka ili da smislite neku originalnu ideju kako preživeti do kraja meseca. (U suprotnom, vaš pas će u vama videti svoj ulov, a to se manifestuje intenzivnim lizanjem vaše noge.)

Odlučila sam da se vratim starom zanatu. Nije to što mislite...

Moje visoke moralne vrednosti, porodično vaspitanje i obrazovanje doprineli su tome da na umetničkim izložbama – umesto uzvika na pijaci „žene, kese, torbice” – prodajem slike i skulpture. Slike manje-više, ali skulpture od 10, 15, 20 evra idu kako-tako, da se preživi.

Valjda se ljudi sažale na moje bledo lice i mršavo telo, misleći da ulažu u blisku budućnost neotkrivenog umetnika, koga će kritičari otkriti nakon njegove smrti.

Sva moja umetnička dela stvaram na tavanu, koji sam prethodno do temelja očistila, posle 40 godina. Svaka kutija je označena spiskom A-4 formata, šta sadrži: za svadbe, za rođendane, kad smršaš na 45 kg, 50 plastičnih kesa „Evrospina”, ne znam čemu služi, za lopove, četiri mobilna telefona sa baterijama i punjačima...

Opet mislite pogrešno. Nije „ima se – može se”. Nema se, ali ti isti mobilni ne rade posle dve godine, a potrebni su ti. Uostalom, oni su jedini kontakt koji imaš sa svetom otkada si odjavio fiksni broj. Taj isti fiksni broj u poslednje tri godine služio je samo da ti istanji nerve, iako si prilikom potpisivanja ugovora izrazito naglasio da ne želiš bilo kakvu vrstu reklama, promociju i slične stvari. Čak si godinama izbrisan iz telefonskog imenika. Ali oni te nađu, iskopaju negde tvoj broj.

Bliska budućnost onih koji još poseduju kućni broj: „Gospoda Rosi. Dobar dan, zovem se Laura, samo za vas imamo specijalnu ponudu…

Znam da sada ne razmišljate o ovakvom ulaganju, jer živite u gradu, ali kad odete u penziju, koju nikada nećete imati, bićete nam zahvalni, jer će se u međuvremenu klima promeniti, i voće i povrće, toliko genetski izmenjeni, moći će da rastu samo u oblacima. E za to su vam potrebni leteći baloni.

Mislite o vašoj budućnosti. Znamo da posedujete u banci punih 35 evra, ali ako se odreknete kostiju za supu i pola šargarepe, izaći ćemo vam u susret. Naravno, ako nam poklonite i vaš stan, potrudićemo se da vaši oblaci budu iznad vašeg ’bivšeg mesta stanovanja’, tako da ćete izbeći sav stres čekanja: u redovima ispred pogrešnih šaltera, dugim sudskim procesima vezanim za pravog vlasnika brisača za noge ispred ulaznih vrata vašeg stana.”

Juče su nas posetili lopovi. Ponuđena im je kafa bez šećera (bilo nam je toliko neprijatno što ga nismo imali). Jako im se dopao naš umiljati pas, koji je mahao repom sve vreme. Ostavili su sve na svom mestu. Posle smo našli pismo, u kojem je pored poruke bilo 80 evra i jedan mobilni telefon sa pretplatom od godinu dana.

Sutradan nam je stigao specijalnom pošiljkom novi frižider pun mlevenog mesa, povrća. U poruci je pisalo: „Izvinite, nismo u mogućnosti da vam pomognemo više, mada bi trebalo.

P. S. Uveli su porez i nama lopovima.”

Mari M. (negde sa severa Italije)