Snimao sam 40 dana tela koja plutaju

Ovaj film posvećujem ostrvu Lampeduza, njegovim stanovnicima i njegovim migrantima, tim paralelnim univerzumima koji nikada ne dolaze u kontakt, a zahvaljujem i Berlinskom festivalu što je izjednačio dokumentarni i igrani film i tako stvorio šanse da se i realnost takmiči sa fikcijom.

Ovako je primajući „Zlatnog medveda“ iz ruku Meril Strip i Ditera Koslika za pobednički film „Požar na moru“, zahvaljivao reditelj Đanfranko Rozi.

Ovaj vrsni dokumentarista, autor filmova „Ispod nivoa mora“ i „El sikario“, sa filmom „Sveti gral“ nagrađenim Venecijanskim „Zlatnim lavom“ otvorio je 2013. Festival autorskog filma u Beogradu, noseći, kako kaže, iz našeg grada divna sećanja i na ljude i na festival. U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku“, govoreći o filmu „Požar na moru“, kaže da mu je namera bila da „upozori svet na svoje obaveze“, da progovori o migrantskoj krizi koja nije problem od juče i da podseti sve na jedno zaboravljeno ostrvo koje je Evropa „ostavila izvan svojih graničnih žica“...

„Požar na moru“ je najautentičniji mogući prikaz dva paralelna univerzuma bez međusobnog kontakta?

Uvek snimam život onakav kakav jeste, a tako je i u slučaju ovog filma o Lampeduzi. Šta bi značilo da sam ubacio lažne interakcije u filmu koje u realnosti ne postoje? Značilo bi licemerje. Sve scene u filmu nastajale su najviše slučajno, kao magijom. Realnost je uvek uzbudljivija od stvari koje se planiraju unapred.

Slučajno je nastala i scena kada vaš glavni akter, maleni ostrvljanin Samuele ipak dolazi u kontakt sa crnim migrantima?

To je jedan od retkih trenutaka međusobnog kontakta i nastao je potpuno neplanirano. Snimao sam Samuelea kako pluta u svom malom čamcu kada je naišao brod Obalske straže sa migrantima.

Priča Samuelea je jedna od ključnih u filmu?

Iz filma „Požar na moru“ (Foto: Sineuropa) 

Jeste, on i njegov mali čamac su se pokazali kao metafora za sve one, pomalo lenje i nezainteresovane zapadnjačke tačke gledišta prema migrantima. Pratimo njegov lik kako prolazi kroz različite faze. Sve njegove promene su i moje promene u odnosu na priču o Lampeduzi.

Ostrvo je samo za sebe veoma važan akter u filmu?

Priča o ostrvu i njegovom praznom prostoru, sa likovima koje sam odabrao da pratim od samog početka ove velike avanture, bila je jedna od tri odvojena trenutka koje sam imao stalno u vidu još tokom snimanja. Tokom montaže mnoge su se stvari dodatno iskristalisale. Hteo sam da pokažem ostrvo kao samostalni element, kao biće u kojem postoji stvarna podela između svakodnevnog života njegovih žitelja i sveta migranata. Tu je i prihvatni centar u koji sam imao pristup, pa izleti na brodu Fulgosa gde sam naišao na tragediju...

Sve u svemu, osamdeset sati snimljenog materijala?

Da, baš tako. Ali, kada smo počeli montažu znao sam da je ključni sastojak filma upravo Samuele i njegov čamac „Lenjo oko“.

A sve je počelo sa vašom idejom od desetominutnom filmu?

Da. Vidite koliko sam bio naivan! A znate li zašto? Zato što je i za mene Lampeduza i sve ono što se na ostrvu i oko njega događalo, bilo samo posledica naleta televizijskih i radijskih glasova i slika i šokantnih naslova o smrti, vanrednim situacijama, populističkim ustancima. Onda sam u jesen 2014. prvi put otišao na Lampeduzu da snimim taj 10-minutni instant film koji bi svetu doneo drugačiju sliku u odnosu na onu evropski iskrivljenu i zbunjujuću. I šta se dogodilo? Otkrio sam realnost daleko drugačiju od one koja postoji u medijima i političkim narativima i shvatio da je nemoguće sabiti kompleksnost univerzuma Lampeduze u samo nekoliko minuta.

I onda ste otkrili i doktora Pjetra Bartola, svog „spasioca“?

Kao što je to čest slučaj u dokumentarnom filmu, uvek se nešto nepredviđeno dogodi. Imao sam bronhitis i otišao u lokalnu hitnu pomoć gde me je pregledao doktor Bartolo. I malo po malo, kroz priču, saznao sam da je on jedini doktor na ostrvu i da je prisutan na iskrcavanju spasenih migranata u poslednjih trideset godina. On je taj koji određuje ko će od njih u bolnicu, a ko u pritvor, a ko je registrovan kao preminuli. I tako je doktor Bartolo sa svojim iskustvom i neverovatno bogatom migrantskom arhivom i svakim fotografisanim slučajem i dijagnozom, postao važan vodič kroz ovaj moj film. U pravu ste, i moj spasilac.

Za potrebe snimanja filma čak ste se i preselili na Lampeduzu?

To je bilo neophodno, jer je tamo svaki dan hitan. Svaki dan nešto nosi. Da bih shvatio smisao tragedije bilo je potrebno da imam stalni kontakt. Samo sam na taj način mogao bolje da razumem potrebe i osećanja ostrvljana koji ovu tragediju gledaju već godinama. Živeći tih godinu dana na Lampeduzi shvatio sam da je termin hitno potpuno besmislen. Tamo se tragedija događa u kontinuitetu.

Događaju se i promene, sve je manje kontakta između migranata i stanovnika?

Sada je granica pomerena. Sada se brodovi švercera ljudima obično presreću na otvorenom moru. Počela je nova faza za Lampeduzu i formirana je ta distanca između ostrvljana i migranata. Oni pristaju na keju, tu je recepcija i čovek koji ih vodi u prihvatni centar, nema više interakcije sa stanovništvom.

Vi ste zato bili u bliskom kontaktu sa migrantima i to su neki od najsirovijih, najdirljivijih, ali i najduhovitijih trenutaka u filmu?

Na samom moru sam proveo četrdeset dana i direktno se suočio sa telima koja plutaju oko broda, sa disanjem umirućih ljudi. Kada je još jedna tragedija otkrivena u potpalublju plutajućeg broda, osećao sam dužnost da to snimim, a to verujte nije bila laka odluka. Ipak, od jednog trenutka nisam imao više snage za snimanje. S druge strane, u prihvatnom kampu sa preživelim migrantima iz Nigerije nastaju ti neverovatno optimistični i humorni trenuci. Imao sam sreću da mi se oni otvore i pričaju i da mi na pitanje „zašto krećete na put kada znate da ćete možda umreti“, filozofski i sa osmehom odgovore: „Razlika je u tom – možda!“. U mestima koja su napustili, smrt bi im bila zagarantovana...

Zemlje Evropske unije sve češće potežu za zatvaranjem granica i pretnjama ukidanja šengena, šta vi o tome mislite?

Ono što me najviše zabrinjava je zatvaranje umova, a mnogi ljudi su upravo tokom ove migrantske krize to učinili – zatvorili umove. Mislim da je to užasno. Rušenje ideje šengena je užasna stvar i nesvrsishodna. Jer, ove ljude što beže od smrti, ništa ne može zaustaviti.