Снимао сам 40 дана тела која плутају

Овај филм посвећујем острву Лампедуза, његовим становницима и његовим мигрантима, тим паралелним универзумима који никада не долазе у контакт, а захваљујем и Берлинском фестивалу што је изједначио документарни и играни филм и тако створио шансе да се и реалност такмичи са фикцијом.

Овако је примајући „Златног медведа“ из руку Мерил Стрип и Дитера Кослика за победнички филм „Пожар на мору“, захваљивао редитељ Ђанфранко Рози.

Овај врсни документариста, аутор филмова „Испод нивоа мора“ и „Ел сикарио“, са филмом „Свети грал“ награђеним Венецијанским „Златним лавом“ отворио је 2013. Фестивал ауторског филма у Београду, носећи, како каже, из нашег града дивна сећања и на људе и на фестивал. У ексклузивном разговору за „Политику“, говорећи о филму „Пожар на мору“, каже да му је намера била да „упозори свет на своје обавезе“, да проговори о мигрантској кризи која није проблем од јуче и да подсети све на једно заборављено острво које је Европа „оставила изван својих граничних жица“...

„Пожар на мору“ је најаутентичнији могући приказ два паралелна универзума без међусобног контакта?

Увек снимам живот онакав какав јесте, а тако је и у случају овог филма о Лампедузи. Шта би значило да сам убацио лажне интеракције у филму које у реалности не постоје? Значило би лицемерје. Све сцене у филму настајале су највише случајно, као магијом. Реалност је увек узбудљивија од ствари које се планирају унапред.

Случајно је настала и сцена када ваш главни актер, малени острвљанин Самуеле ипак долази у контакт са црним мигрантима?

То је један од ретких тренутака међусобног контакта и настао је потпуно непланирано. Снимао сам Самуелеа како плута у свом малом чамцу када је наишао брод Обалске страже са мигрантима.

Прича Самуелеа је једна од кључних у филму?

Из филма „Пожар на мору“ (Фото: Синеуропа) 

Јесте, он и његов мали чамац су се показали као метафора за све оне, помало лење и незаинтересоване западњачке тачке гледишта према мигрантима. Пратимо његов лик како пролази кроз различите фазе. Све његове промене су и моје промене у односу на причу о Лампедузи.

Острво је само за себе веома важан актер у филму?

Прича о острву и његовом празном простору, са ликовима које сам одабрао да пратим од самог почетка ове велике авантуре, била је једна од три одвојена тренутка које сам имао стално у виду још током снимања. Током монтаже многе су се ствари додатно искристалисале. Хтео сам да покажем острво као самостални елемент, као биће у којем постоји стварна подела између свакодневног живота његових житеља и света миграната. Ту је и прихватни центар у који сам имао приступ, па излети на броду Фулгоса где сам наишао на трагедију...

Све у свему, осамдесет сати снимљеног материјала?

Да, баш тако. Али, када смо почели монтажу знао сам да је кључни састојак филма управо Самуеле и његов чамац „Лењо око“.

А све је почело са вашом идејом од десетоминутном филму?

Да. Видите колико сам био наиван! А знате ли зашто? Зато што је и за мене Лампедуза и све оно што се на острву и око њега догађало, било само последица налета телевизијских и радијских гласова и слика и шокантних наслова о смрти, ванредним ситуацијама, популистичким устанцима. Онда сам у јесен 2014. први пут отишао на Лампедузу да снимим тај 10-минутни инстант филм који би свету донео другачију слику у односу на ону европски искривљену и збуњујућу. И шта се догодило? Открио сам реалност далеко другачију од оне која постоји у медијима и политичким наративима и схватио да је немогуће сабити комплексност универзума Лампедузе у само неколико минута.

И онда сте открили и доктора Пјетра Бартола, свог „спасиоца“?

Као што је то чест случај у документарном филму, увек се нешто непредвиђено догоди. Имао сам бронхитис и отишао у локалну хитну помоћ где ме је прегледао доктор Бартоло. И мало по мало, кроз причу, сазнао сам да је он једини доктор на острву и да је присутан на искрцавању спасених миграната у последњих тридесет година. Он је тај који одређује ко ће од њих у болницу, а ко у притвор, а ко је регистрован као преминули. И тако је доктор Бартоло са својим искуством и невероватно богатом мигрантском архивом и сваким фотографисаним случајем и дијагнозом, постао важан водич кроз овај мој филм. У праву сте, и мој спасилац.

За потребе снимања филма чак сте се и преселили на Лампедузу?

То је било неопходно, јер је тамо сваки дан хитан. Сваки дан нешто носи. Да бих схватио смисао трагедије било је потребно да имам стални контакт. Само сам на тај начин могао боље да разумем потребе и осећања острвљана који ову трагедију гледају већ годинама. Живећи тих годину дана на Лампедузи схватио сам да је термин хитно потпуно бесмислен. Тамо се трагедија догађа у континуитету.

Догађају се и промене, све је мање контакта између миграната и становника?

Сада је граница померена. Сада се бродови шверцера људима обично пресрећу на отвореном мору. Почела је нова фаза за Лампедузу и формирана је та дистанца између острвљана и миграната. Они пристају на кеју, ту је рецепција и човек који их води у прихватни центар, нема више интеракције са становништвом.

Ви сте зато били у блиском контакту са мигрантима и то су неки од најсировијих, најдирљивијих, али и најдуховитијих тренутака у филму?

На самом мору сам провео четрдесет дана и директно се суочио са телима која плутају око брода, са дисањем умирућих људи. Када је још једна трагедија откривена у потпалубљу плутајућег брода, осећао сам дужност да то снимим, а то верујте није била лака одлука. Ипак, од једног тренутка нисам имао више снаге за снимање. С друге стране, у прихватном кампу са преживелим мигрантима из Нигерије настају ти невероватно оптимистични и хуморни тренуци. Имао сам срећу да ми се они отворе и причају и да ми на питање „зашто крећете на пут када знате да ћете можда умрети“, филозофски и са осмехом одговоре: „Разлика је у том – можда!“. У местима која су напустили, смрт би им била загарантована...

Земље Европске уније све чешће потежу за затварањем граница и претњама укидања шенгена, шта ви о томе мислите?

Оно што ме највише забрињава је затварање умова, а многи људи су управо током ове мигрантске кризе то учинили – затворили умове. Мислим да је то ужасно. Рушење идеје шенгена је ужасна ствар и несврсисходна. Јер, ове људе што беже од смрти, ништа не може зауставити.