Smejem se, a plakala bih

Smejem se, a plakati bih htela kada se setim svojih prvih nekoliko godina u emigraciji. Došla mala „divljakuša” iz Srbije i želi da živi isto kao i tamo. Može, ali u snovima. Imala sam utisak da mi neko lomi kičmu, a mozak izvlači slamčicom.

Po prvi put nisam turista već živim u drugoj kulturi. Kulturi? Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim da to jeste ovdašnja kultura, ma kako ja to drugačije videla. Jezik sam dobro znala, struku sam imala i posao nije bio problem. Sve ostalo jeste bio problem. Klima. Kiša pada između 6 i 9 meseci. Manje ili više. Premalo sunca. Hrana. Plastična i bljutava. Gde nema sunca nema ni slatkog voća koje mnogo volim.

Mentalitet. Anglosaksonski. Emocije se ne pokazuju, vlada se frazama i poštapalicama, pravila ponašanjsa su veoma jasna. To se odnosi na socijalni zivot: na poslu, sa poznanicima, komšijama u prodavnicama..

Nakon nekoliko meseci počinjem da osećam da sam se opustila. Da imam neki mir koji mi je do tada skoro bio nepoznat. Redovno pišem pisma, duga i detaljna, svojim prijateljima i roditeljima. Onako kako sam ja to lično doživljavala. Pokušavala sam da sve okrenem na šalu, ali danas znam da je to bilo bolno prilagođavanje koje sam želela da podelim sa sebi bliskima. Pričala sam im o tome kako me ovaj deo Kanade u kome živim, veoma podseća na bivšu Jugoslaviju kada su se radna mesta kreirala bez ikakve potrebe i smisla. Poslova za 9-15$ na sat ima koliko voliš. Dovoljno da jedeš od prvog do prvog. Danas radiš na pumpi, sutra u prodavnici hrane, a za mesec dana u nekoj korporaciji slažeš papire i odgovaraš na telefonske pozive koje usmeravaš na nebrojene telefonske sekretarice jer niko nema vremena da odgovara na iste.

Pisala sam im o tome kako sve završavam telefonom ili faksom, danas kompjuterom i da u neke institucije, banke na primer, ne ulazim mesecima, pa ni godinama. O čistim ulicama, liftovima, autobusima.

O tome kako se niko ne gura i ne uskače preko reda. Svi su ljubazni i predusretljivi iako distancirani. Pričala sam im o tome kako na poslu postoji poštovanje i profesionalizam čak i prema onima koji nisu mnogo vredni ili sposobni.

Znali su imena mojih novih poznanika kojih je bilo mnogo; kako se mučim da kuvam sa starim receptima i novim proizvodima i merama; kako zajedno slavimo rođendane, pravimo roštljijade i pomažemo jedni drugima prilikom selidbi koje su ovde česte; znali su kako se na filipinskom ili vijetnamskom kaže dobar dan; znali su kako je ovde za decu i stare mali raj na zemlji…Sve su saznali iz mojih pisama koja vole i dan danas da primaju. Kažu da ih čitaju kao male „reportaže sa puta oko sveta”.

Ono što nisu znali, jer o tome nisam želela da im pričam, su neprospavane noći, prolivene suze i tuga koja se polako, ali sigurno, uvuče u svaku poru. Da li zbog priče o nečijem ocu koji je umro, a na sahranu mu sin ne može stići; da li zbog pesme koju sada pevam sa nekim novim prijateljima, dok su stari daleko; možda zbog kiše koja tako dugo i uporno lije i ne dozvoljava suncu da ulepša svakodnevicu.

Razloga uvek ima. Deca koja maternji jezik svojih roditelja jedva govore i teško se sporazumevaju sa bakama i dekama koji dođu da ih čuvaju. Zbog godina koje prolaze, a moj narod nema mir koji zaslužuje.

O mnogim stvarima im nisam pisala jer odlazak je bio moj izbor.

Emocije su jedno, a stvarnost drugo.

Tu priča o tome da li je neko "uspeo" ili nije počinje da gubi značaj. Svi mi koji smo otišli, svako iz svojih ličnih razloga, često veoma različitih, smo "prelomili" porodice. I pored stalnih telefonskih razgovora, dugih pisama i povremenih poseta, bliskiji su nam neki, za koje do pre desetak godina nismo znali ni da postoje. Roditelje posećujemo godišnje, ili ređe, i ne stignemo da čujemo ni koje nove bolesti su ih napale, a već se vraćamo. Ta ista porodica u koju se kunemo, koju tradicionalno poštujemo i volimo, se razišla. Jedno dete u Australiji, drugo u Engleskoj. Unuci rastu tako što čuju po neku priču o bliskosti, drugarstvu i letovanjima sa svojim vršnjacima koje im roditelji ispričaju. Deca rastu i žive kao i svi njihovi vršnjaci u zemlji u koju su ih roditelji doveli, te sve ostaje samo na pričama i povremenim posetama Srbiji. Odlasci se proređuju kako odrastaju i imaju sve više obaveza.

Zato želim da se moja Srbija što pre oporavi i počne da živi u stabilnom sistemu i omogući svojoj deci da stvaraju i žive solidnim životom u svojoj zemlji. Uvek će neko odlaziti zarad želje za avanturom, novim saznanjima ili iskustvima. Samo ne želim da se ponavljaju egzodusi koji raspršuju, sada već mali broj Srba, po celoj planeti . Da bi što manje roditelja bilo željno da zagrli svoju decu i unuke, da bi, što više nas, svoju snagu i pamet ostavljali u svojoj zemlji i svojim pokoljenjima.

Pozdrav svim emigrantima i onima koji to nikada neće biti :)