Смејем се, а плакала бих

Смејем се, а плакати бих хтела када се сетим својих првих неколико година у емиграцији. Дошла мала „дивљакуша” из Србије и жели да живи исто као и тамо. Може, али у сновима. Имала сам утисак да ми неко ломи кичму, а мозак извлачи сламчицом.

По први пут нисам туриста већ живим у другој култури. Култури? Требало ми је неколико година да схватим да то јесте овдашња култура, ма како ја то другачије видела. Језик сам добро знала, струку сам имала и посао није био проблем. Све остало јесте био проблем. Клима. Киша пада између 6 и 9 месеци. Мање или више. Премало сунца. Храна. Пластична и бљутава. Где нема сунца нема ни слатког воћа које много волим.

Менталитет. Англосаксонски. Емоције се не показују, влада се фразама и поштапалицама, правила понашањса су веома јасна. То се односи на социјални зивот: на послу, са познаницима, комшијама у продавницама..

Након неколико месеци почињем да осећам да сам се опустила. Да имам неки мир који ми је до тада скоро био непознат. Редовно пишем писма, дуга и детаљна, својим пријатељима и родитељима. Онако како сам ја то лично доживљавала. Покушавала сам да све окренем на шалу, али данас знам да је то било болно прилагођавање које сам желела да поделим са себи блискима. Причала сам им о томе како ме овај део Канаде у коме живим, веома подсећа на бившу Југославију када су се радна места креирала без икакве потребе и смисла. Послова за 9-15$ на сат има колико волиш. Довољно да једеш од првог до првог. Данас радиш на пумпи, сутра у продавници хране, а за месец дана у некој корпорацији слажеш папире и одговараш на телефонске позиве које усмераваш на небројене телефонске секретарице јер нико нема времена да одговара на исте.

Писала сам им о томе како све завршавам телефоном или факсом, данас компјутером и да у неке институције, банке на пример, не улазим месецима, па ни годинама. О чистим улицама, лифтовима, аутобусима.

О томе како се нико не гура и не ускаче преко реда. Сви су љубазни и предусретљиви иако дистанцирани. Причала сам им о томе како на послу постоји поштовање и професионализам чак и према онима који нису много вредни или способни.

Знали су имена мојих нових познаника којих је било много; како се мучим да кувам са старим рецептима и новим производима и мерама; како заједно славимо рођендане, правимо роштљијаде и помажемо једни другима приликом селидби које су овде честе; знали су како се на филипинском или вијетнамском каже добар дан; знали су како је овде за децу и старе мали рај на земљи…Све су сазнали из мојих писама која воле и дан данас да примају. Кажу да их читају као мале „репортаже са пута око света”.

Оно што нису знали, јер о томе нисам желела да им причам, су непроспаване ноћи, проливене сузе и туга која се полако, али сигурно, увуче у сваку пору. Да ли због приче о нечијем оцу који је умро, а на сахрану му син не може стићи; да ли због песме коју сада певам са неким новим пријатељима, док су стари далеко; можда због кише која тако дуго и упорно лије и не дозвољава сунцу да улепша свакодневицу.

Разлога увек има. Деца која матерњи језик својих родитеља једва говоре и тешко се споразумевају са бакама и декама који дођу да их чувају. Због година које пролазе, а мој народ нема мир који заслужује.

О многим стварима им нисам писала јер одлазак је био мој избор.

Емоције су једно, а стварност друго.

Ту прича о томе да ли је неко "успео" или није почиње да губи значај. Сви ми који смо отишли, свако из својих личних разлога, често веома различитих, смо "преломили" породице. И поред сталних телефонских разговора, дугих писама и повремених посета, блискији су нам неки, за које до пре десетак година нисмо знали ни да постоје. Родитеље посећујемо годишње, или ређе, и не стигнемо да чујемо ни које нове болести су их напале, а већ се враћамо. Та иста породица у коју се кунемо, коју традиционално поштујемо и волимо, се разишла. Једно дете у Аустралији, друго у Енглеској. Унуци расту тако што чују по неку причу о блискости, другарству и летовањима са својим вршњацима које им родитељи испричају. Деца расту и живе као и сви њихови вршњаци у земљи у коју су их родитељи довели, те све остаје само на причама и повременим посетама Србији. Одласци се проређују како одрастају и имају све више обавеза.

Зато желим да се моја Србија што пре опорави и почне да живи у стабилном систему и омогући својој деци да стварају и живе солидним животом у својој земљи. Увек ће неко одлазити зарад жеље за авантуром, новим сазнањима или искуствима. Само не желим да се понављају егзодуси који распршују, сада већ мали број Срба, по целој планети . Да би што мање родитеља било жељно да загрли своју децу и унуке, да би, што више нас, своју снагу и памет остављали у својој земљи и својим покољењима.

Поздрав свим емигрантима и онима који то никада неће бити :)