Zaštitnik „grešnog” naroda

Prošlo je 15 godina od njegove smrti, 26. februara 2001, a sećanje na dr Dragoslava Avramovića i dalje je živo među tzv. običnim ljudima, koji se i danas naježe kad se sete zloćudne inflatorne aždaje!

A onda se, kao Sv. Đorđe, pojavio u najširoj javnosti dotad malo poznati vremešni spasilac, rođen 1919, koji je maltene preko noći obuzdao pomahnitalu „inflatornu zver”! Objašnjavajući relativno kasno reagovanje vlasti na ovu neman Avramović je govorio da „tek kad postanu hitne, nevolje se rešavaju i uvek se nađe ko će to da uradi. Odluke se ne donose po važnosti, nego po hitnosti. Tako je bilo i kad je doneta odluka o sprovođenju Programa monetarne rekonstrukcije. Nije se imalo kud”!

Svoju ulogu u savladavanju inflacije – koja je pre stupanja Programa na snagu, 23. januara 1994, izbljuvala za jedan dan cene vrelije za 97 odsto, kao i uspeh u sprovođenju monetarne reforme u uslovima ekonomske blokade – nije isticao, govoreći da bi „svaki ekonomista poželeo da mu se ukaže takva prilika”!

Tako, međutim, nije mislio novinar izraelskog lista „Davar” Pazit Ravina, koji je leta 1995. napisao da „kada tražimo primer genija u ekonomiji obično pominjemo Miltona Fridmana. Ja bih, međutim, da me neko pita, umesto Fridman, rekao Avramović”!

Govoreći o monetarnoj reformi guverner je isticao da „Program ne sme da počiva, niti da se brani restriktivnim merama, jer novac mora slobodno da cirkuliše”, suprotstavljajući se tako poštovaocima „Parkinsonovog zakona birokratije”, koji olako posežu za čarima administriranja u privredi.

Na pitanje novinara prilikom stupanja na dužnost prvog čoveka centralne banke u martu 1994. godine, šta će učiniti ukoliko „neko” iz vlasti telefonom ili napismeno zatraži pare za finansiranje deficita u državnoj kasi, odgovorio je kratko: „Postaću naglo gluv i nepismen! A ako ni to ne pomaže od mene će čuti – ne dam pare!”

Ekonomiju je smatrao „knjigom od 110 strana”, ali je konstatovao da „većina onih koji donose ekonomske mere s nesagledivim posledicama po stanovništvo i privredu ne zna ni 10 strana”!

Nije se oslanjao samo na zvaničnu statistiku, već se, da bi utvrdio svoj indeks cena i nadnica, s pijačnim zembiljem punim papira, peo i na trađevinske skele! Katkad i s neželjenim posledicama, o čemu je svedočio zavijen lakat desne ruke. „Pao sam dok sam se na jednom gradilištu u blizini Zelenog venca raspitivao kolike su nadnice radnika”, objasnio je novinarima.

Kupovnu moć dinara merio je cenom pljeskavica, ugledajući se na londonski „Ekonomist”, koji je kupovnu moć svetskih valuta merio upoređujući cene hamburgera u različitim zemljama.

Od milošte familijarno nazvan Deda Avram, profesionalni ugled i penziju stekao je kao ekonomista u Svetskoj banci i savetnik generalnog sekretara Konferencije UN za trgovinu i razvoj, a u otadžbinu se vratio da svojim ogromnim znanjem i iskustvom, kako je govorio, pomogne „grešnom narodu”.

Suprotno mnogim savremenim kreatorima ekonomske i monetarne politike, koje ne zanima previše kako se njihove mere odražavaju na život najvećeg broja građana, Avramović je bio čovek s dubokim osećanjem za socijalno ugrožene i ponižene. Taj osećaj za „sirotinju raju” možda najbolje ilustruje to što su prvi „superdinar” dobili penzioneri i najsiromašniji..

Posedovao je i izuzetno intelektualno poštenje, uvek spreman da prizna eventualnu grešku. Tako je u uvodu svoje doktorske disertacije „Problem transfera”, iz 1956. godine, koja je kod nas objavljena 1995, napominjući da ništa naknadno u tekstu nije menjao, izneo u čemu je pogrešio 39 godina ranije: netačno je ocenio buduću evoluciju svetske kapitalističke privrede.

Ovim neuobičajeno časnim priznanjem tadašnji guverner NBJ održao je etičku lekciju „golubovima prevrtačima” u našoj nauci, koji su sticali doktorske titule kao apologete dogovorne ekonomije i samoupravnog socijalizma, da bi, kad su se istorijske prilike promenile, čuvajući svoje stečene pozicije, postali gorljivi zagovornici liberalnog tržišta.

Nikad se nije pozivao na autoritet godina ili funkcije. Kao sagovornik velikog znanja i iskustva s izrazitim polemičkim darom i vatren u odbrani sopstvenih ubeđenja, uz istovremenu spremnost da sasluša tuđe argumente, dr Avramović jedino nije imao smisla da „duže od 11 minuta” sluša ničije tirade, praveći se da spava, čime je stavljao do znanja „gnjavatoru” da skrati priču.

Sad kad ostaje samo uspomena na tu izuzetnu ličnost, koja je za života smatrana jednim od trojice velikana naše ekonomske misli – pored Laze Pačua i dr Milana Stojadinovića, čitaoci, valjda, neće zameriti autorki ovog teksta što će citirati reči negdašnjeg dopisnika nemačkog lista „Handelsblat” iz Beograda, koji je dozvolio sebi da pred kolegama usklikne: „Ja baš volim Avramovića!

Novinar