Diskretan šarm reciklažnog krova

Neobična struktura ispunjava skoro ceo prostor Salona Muzeja savremene umetnosti Beograd. Impozantna pačvork građevina, koja najviše liči na reciklažni kućni krov čiji su dimnjaci u ovom slučaju stubovi galerije, sastavljena je od različitih materijala – starih dasaka, vrata, prozora, delova ormana, stolova... Na nekim vratima još uvek su ispisana prezimena stanara, šaljive dečje nalepnice, posteri. Neki od posetilaca možda će i prepoznati delove pokućstva sa kojima su nekada živeli. Instalaciju, koja će biti izložena do 4. aprila, nepogrešivo bismo doveli u vezu s Branislavom Nikolićem, umetnikom poznatom po preokupaciji sekundarnom arhitekturom.

Metodologija Nikolićevog umetničkog rada oličena u sakupljanju odbačenih elemenata arhitekture, enterijera stanova, nameštaja i drvne građe i njihova ponovna upotreba u umetničkom procesu i izgradnji umetničkih proizvoda, umrežena je sa raznovrsnim značenjskim nivoima njegovih instalacija.

– Vidim da moj rad podseća neke na krov, neke na vrh planine, a neke na šator što je odlično, jer to znači da je reč o višeznačnom delu. Početna ideja bila je divlja nadogradnja urbanog prostora, čiji smo svedoci bili devedesetih godina, a koju i danas možemo da vidimo u Beogradu. Potom sam počeo da razmišljam o tome kako su upravo u vreme mog rada na ovom projektu stotine hiljada ljudi prolazili Srbijom u potrazi sa boljom budućnošću i krovom nad glavom, bežeći od rata. Na kraju sam, i pored neosporne važnosti postojanja pravila gradnje, došao do toga da bi moglo da se razgovara o tome gde počinje, a gde prestaje pravo na grad i oblikovanje tog grada koje imaju ljudi koji u njemu žive. Tu je, naravno, i umetnička dimenzija, koja objedinjuje različite ljudske sudbine koje su utkane u ovu građu, a koje sada čine jedno autorsko delo što ima svoj šarm – objašnjava Nikolić, koji kaže da mu je rad na montaži superstrukture bio i naporan i zanimljiv istovremeno. Ističe i to da sastav elemenata koji čine ovaj krov slikovito govori o načinu života koji se vodio na ovim prostorima. Da je daske, vrata i prozore sakupljao u Holandiji ili Nemačkoj ili nekoj drugoj zemlji ta instalacija oslikavala bi, posredno, život koji je proživljen baš na tom podneblju.

– I meni se samom čini da kad pogledam neki deo nekog ormana koji sam uklopio da sam i ja u kući imao sličan komad nameštaja. Prosto, kupovali smo svi ono što je kod nas bilo u ponudi. Posebno u prošlosti, kada nije ni bilo mnogo izbora.

Materijal je sakupljan mesecima. U jednom trenutku umetnik shvata da nema dovoljno građe i poseže za Fejsbukom. To daje rezultate – bilo je mnogo prijateljskih podruma koje je trebalo isprazniti. Zajedno sa kolegama iz tehničke službe Muzeja savremene umetnosti krenuo je u obilazak adresa. Mapa lokacije koje su obišli je sačuvana i biće jedan od dokumenata koji će pratiti ovu postavku.

– Iako je struktura urađena namenski za prostor galerije mogla bi, ovako kako je montirana, da posluži i kao pravi krov za neku kuću od oko 130 kvadrata, samo ako bi se po obliku složila moja građevina i već postojeći stambeni objekat. Jer, projekat je uradila moja supruga, koja je arhitekta – dodaje naš sagovornik.

Budući da je predviđeno da instalacija živi svoj život samo dok traje izložba, posle čega će biti razmontirana, autor ipak neće odbaciti sve njene elemente. Korisne komade u određenim bojama koje je ovom prilikom reciklirao opet će reciklirati u procesu rada na nekom novom poduhvatu.

Kustos izložbe dr Zoran Erić ukazuje na to da sam termin „superstruktura” govori o slojevitosti umetničkih referenci u radu Branislava Nikolića.

– Prevashodno se može prevesti kao nadogradnja u arhitektonskom vokabularu. Apstraktnija konotacija termina predstavlja konceptualnu strukturu dok je tu još jedno značenje, koje je takođe relevantno za umetnički prosede u kojem Nikolić deluje, a to je marksistička teorija, gde su ideologije ili institucije društva viđene kao nadgradnja direktnih društvenih odnosa materijalne proizvodnje i ekonomije. Instalacija predstavlja i snažnu metaforu društvenih dešavanja u Srbiji – zaključuje Erić.

Branislav Nikolić je rođen 1970. godine u Šapcu. Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstva, 1996. godine. Magistrirao je na akademiji „Duch Art Institute”, Enšed, Holandija i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Član ULUS-a je od 1995. godine. Selektor Jalovičke likovne kolonije je od 2002. godine. Do sada je izlagao na 22 samostalne i više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.