Kao tango života i smrti

Ova „Priča o vojniku” Gaja Vajcmana i Roni Haver, po libretu Džudit Herzberg, nesumnjivo je dobar repertoarski potez da se jednom obećavajućom premijerom proslavi 27. rođendan Bitef teatra. Naime, ovo dvoje koreografa – Izraelci iz Holandije – već su se četiri puta uspešno predstavili našoj publici: svojim novosadskim „Jezikom zidova” (Nagrada publike na 43. Bitefu), „Poetičnim porazima” u izvođenju njihove trupe Klub Gaj&Roni iz Groningena (5. Beogradski festival igre) i sa prethodna dva naslova – „Miris cimeta“ (2010) i „Alfa bojs” (2011) – realizovana sa igračima ove iste Bitef dens kompanije.

Sada su, evo, ostvarili i svoj treći projekat, predstavu na muziku velikog Igora Stravinskog, inspirisanu na žalost uvek aktuelnom, večnom temom rata, koja je neprestano prisutna, događa se i tu oko nas, ali često i u nama samima. I postala je kao nekakva neizbežnost, maltene normalnost u ovom našem svetu surovom.

„Priča o vojniku”, ispisana jezikom totalnog teatra, bazirana je na istinitim kazivanjima vojnika – učesnika ratova, koji su im pregazili duše. Zbog načina na koji je ovaj nama poznati tandem koreografski (i životni) prezentirao pomenutu temu, totalni teatar bi se ovde mogao nazvati i umetnošću dodira, jer se u njihovoj predstavi dodiruju: muzika (Stravinski i antiratni Bob Dilan, na početku i kraju), pokret, tekst, gluma, kostim, scenografija i, konačno, sama publika preplavljena plimom sopstvenih emocija koje pokreće jedno ovakvo delo. I premda predstava govori o ratu, toj preteškoj i žalobnoj temi, ona istovremeno slavi život, nudeći nam, kroz takoreći meditativno stanje svih učesnika, i moguće odgovore na večito ljudsko pitanje:„Šta predstavlja ovaj život i gde je tu sopstveno JA”?

Smrt ovde igra tango poverenja sa životom, te tako, kao kroz maglu, prikazuje istinu pojedinca i kao da nam poručuje: ne zaboravite na smrt jer tako slavite ljubav, jedinu vrednost naših života! U tome se neizbežno prepliću i uspomene na ono što je pre i posle toga bilo, kao nekakvo nezaboravno putovanje čija je poslednja stanica ovo sadašnje vreme. Takođe prepuno priča – o vojnicima, razume se.

Pet izvanrednih igrača plus jedan glumac, koje prepoznajemo i iz nekih ranijih uspešnih pozorišnih događanja (Nikola Tomašević, Ana Ignjatović Zagorac, Luka Lukić, Nataša Gvozdenović, Vladimir Čubrilo i Luka Mihovilović), snagom svoje unutrašnje energije pokreta i reči vode nas kroz tragiku jedne ovakve storije; katkad gotovo nečujno i nenametljivo, ali uvek upečatljivo. Baš takve su i same scene koje se smenjuju stvarajući sve one pomenute dodire, i to sasvim lako, bez ikakvog lutanja – nečujno i neminovno.

Kostimi Slavne Martinović, sve u crnom, uverljivo dočaravaju stanja i atmosferu jednog ovakvog plesnog komada. S druge strane, ovde je i nago telo, poput skulpture čisto i nevino, svojevrsni kostim bez kostima, koji takođe na osoben način uobličuje sliku ove predstave. Dekor koji je minimalistički (Ljubomir Radivojević – izrada) i svetlo kao njegov deo (Vilke Kornelis Friken) simbolišu kulu i bunar istovremeno. Mesta gde se uspomene čuvaju i slave, ili potonu u zaborav.

Dramaturgija Verle van Overlop i Ekaterine Bondarenko, kao i libreto Džudit Herzberg, apsolutno su usaglašeni sa vizijom koreografa da i mi gledaoci, barem srcem, „igramo” u njihovoj predstavi. I baš zato mnogi od nas dugo će u sebi nositi utiske i povezivati ih sa sopstvenim životom. Sve tragajući za onim zajedničkim dodirima u beskrajnom točku uspomena.