Као танго живота и смрти

Ова „Прича о војнику” Гаја Вајцмана и Рони Хавер, по либрету Џудит Херзберг, несумњиво је добар репертоарски потез да се једном обећавајућом премијером прослави 27. рођендан Битеф театра. Наиме, ово двоје кореографа – Израелци из Холандије – већ су се четири пута успешно представили нашој публици: својим новосадским „Језиком зидова” (Награда публике на 43. Битефу), „Поетичним поразима” у извођењу њихове трупе Клуб Гај&Рони из Гронингена (5. Београдски фестивал игре) и са претходна два наслова – „Мирис цимета“ (2010) и „Алфа бојс” (2011) – реализована са играчима ове исте Битеф денс компаније.

Сада су, ево, остварили и свој трећи пројекат, представу на музику великог Игора Стравинског, инспирисану на жалост увек актуелном, вечном темом рата, која је непрестано присутна, догађа се и ту око нас, али често и у нама самима. И постала је као некаква неизбежност, малтене нормалност у овом нашем свету суровом.

„Прича о војнику”, исписана језиком тоталног театра, базирана је на истинитим казивањима војника – учесника ратова, који су им прегазили душе. Због начина на који је овај нама познати тандем кореографски (и животни) презентирао поменуту тему, тотални театар би се овде могао назвати и уметношћу додира, јер се у њиховој представи додирују: музика (Стравински и антиратни Боб Дилан, на почетку и крају), покрет, текст, глума, костим, сценографија и, коначно, сама публика преплављена плимом сопствених емоција које покреће једно овакво дело. И премда представа говори о рату, тој претешкој и жалобној теми, она истовремено слави живот, нудећи нам, кроз такорећи медитативно стање свих учесника, и могуће одговоре на вечито људско питање:„Шта представља овај живот и где је ту сопствено ЈА”?

Смрт овде игра танго поверења са животом, те тако, као кроз маглу, приказује истину појединца и као да нам поручује: не заборавите на смрт јер тако славите љубав, једину вредност наших живота! У томе се неизбежно преплићу и успомене на оно што је пре и после тога било, као некакво незаборавно путовање чија је последња станица ово садашње време. Такође препуно прича – о војницима, разуме се.

Пет изванредних играча плус један глумац, које препознајемо и из неких ранијих успешних позоришних догађања (Никола Томашевић, Ана Игњатовић Загорац, Лука Лукић, Наташа Гвозденовић, Владимир Чубрило и Лука Миховиловић), снагом своје унутрашње енергије покрета и речи воде нас кроз трагику једне овакве сторије; каткад готово нечујно и ненаметљиво, али увек упечатљиво. Баш такве су и саме сцене које се смењују стварајући све оне поменуте додире, и то сасвим лако, без икаквог лутања – нечујно и неминовно.

Костими Славне Мартиновић, све у црном, уверљиво дочаравају стања и атмосферу једног оваквог плесног комада. С друге стране, овде је и наго тело, попут скулптуре чисто и невино, својеврсни костим без костима, који такође на особен начин уобличује слику ове представе. Декор који је минималистички (Љубомир Радивојевић – израда) и светло као његов део (Вилке Корнелис Фрикен) симболишу кулу и бунар истовремено. Места где се успомене чувају и славе, или потону у заборав.

Драматургија Верле ван Оверлоп и Екатерине Бондаренко, као и либрето Џудит Херзберг, апсолутно су усаглашени са визијом кореографа да и ми гледаоци, барем срцем, „играмо” у њиховој представи. И баш зато многи од нас дуго ће у себи носити утиске и повезивати их са сопственим животом. Све трагајући за оним заједничким додирима у бескрајном точку успомена.