Propuštene šanse

Dramska autorka Marija Karaklajić originalnom formom, jezikom i stilom unela je dodatno osveženje u, već osveženu, srpsku dramaturgiju. Svojim komadima skrenula je pažnju pre nekoliko godina, a nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz” za dramu „Lice od stakla” koju je dobila 2007. godine potvrdila je njen nesumnjivi dramski dar.

Marija Karaklajić je tako stala u red „modernog ženskog dramskog pera” uz Biljanu Srbljanović, Milenu Marković, Maju Pelević...

Nagrađeni komad Marija Karaklajić je napisala pre tri godine, a u režiji Anje Suše imaće svoju pozorišnu premijeru sutra u 20 časova na sceni Studentskog kulturnog centra u Beogradu, u produkciji Bitef teatra. Scenograf je Igor Vasiljev, kostimograf Maja Mirković, a kompozitor Vladimir Pejković.

Marija Karaklajić je rođena u Kragujevcu, diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2002. Upravo je završila postdiplomske studije iz dramaturgije na Univerzitetu „Johan Volfgang Gete” u Frankfurtu, u klasi profesora Hansa-Tisa Lemana. Autorka drama: „Fausse-attaque, mal parer”, „Mlečni zub zemlje”, „Lice od stakla” Marija Karaklajić ovih dana boravi u Beogradu i gotovo je nemoguće stupiti u kontakt sa njom. Već 10. marta, odnosno odmah posle premijere svog komada „Lice od stakla”, vraća se u Nemačku gde je čekaju nove obaveze.

– Drama „Lice od stakla” je nastala iz potrebe da eksperimentišem sa dramskom formom, odnosno da realistički dramski tekst i strukturu izmestim i određena aktuelna pitanja postavim ne samo na planu sadržine, već i na planu forme. Na prvi pogled „Lice od stakla” je poetski iskaz, drama pisana jezikom koji nije svakodnevni govorni jezik, nije jezik dijaloga, ali mi je bilo važno da kroz tu poetsku tenziju artikulišem pitanja koja su me zanimala. U drami „Lice od stakla” sam se bavila odnosom zločinca i žrtve, pokušavajući da kroz ličnu priču postavim pitanja na širem planu: u kojoj meri smo spremni da prihvatimo ličnu odgovornost ili da oprostimo za ono što se desilo – objašnjava naša sagovornica.

Za mene, dodaje Marija Karaklajić, drama predstavlja i pokušaj da određeni jezički materijal uobličim na scenski upotrebljiv način.

– Htela sam da stilizovani jezik konfrontiram sa situacijom scene.

„Lice od stakla” je poema o krizi identiteta, propuštenim šansama, osećanju krivice, neumoljivosti sudbine, ljudskoj krhkosti... Drama je pisana za dva lica, ali će u režiji Anje Suše biti izvedena sa pet glumaca: Senom Đorović, Jelenom Ilić, Damjanom Kecojevićem, Dušanom Murićem i Stefanom Šterefom.

– To je obogaćenje početne ideje. Težila sam da stvorim otvorenu strukturu u kojoj su razna čitanja moguća. Priču nisam ispričala linearno, već sam pokušala da dam fragmentarnu sliku sveta koja se prelama kroz vizure lica. Izbegavanjem zatvorene strukture dramske forme, pitanja se postavljaju na aktuelniji način, odgovori se ne sugerišu, već se ostavlja otvoren prostor za različita učitavanja. To se odrazilo i na planu teksta predstave, pitanja postavljena u drami ostala su otvorena, nisu ponuđena definitivna rešenja, objašnjava Karaklajićeva.

Marija Karaklajić smatra da je pozorišna publika dovoljno inteligentna i da nema potrebe da joj se unapred nude gotova rešenja.

– Serviranjem odgovora sa scene publika se potcenjuje. U pozorišnom činu publika treba da saučestvuje, razmišljajući o onom što vidi i što joj se prikazuje – tvrdi umetnica.

Kao dramaturg, Marija Karaklajić je radila na predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, Slovenačkog narodnog pozorišta u Mariboru, Bitef teatra, Malog pozorišta „Duško Radović”, Ateljea 212, Centra za kulturnu dekontaminaciju. Poslednjih godina živi na relaciji Srbija – Nemačka.