Hercegovački motivi

Blag vetar žalobno propeva u klisuri. Odnekud zamirisa dah proleća. Matiju Čičkovu nešto taknu u srce i probudi želju u njoj. Ona propeva na steni podno Kalačina, a šafrani iznicaše po padinama. A jednog jutra kad noć provedoh s njom u pojati, procvetaše trešnje i kotlina se zaori radošću. Vedro zvono zazvoni u nebeskom plavetnilu. Negde u blizini pojavi se sami Bog.

„To on posmatra Matiju Čičkovu”, pomislih i legoh pod trešnju.

***

Krasne laju po krčevinama. Motike štekću po vinogradima. Prosipa se i miriše zemlja. Loza soči. Mata Jagin vrišti u vinogradu.

– Kao da su đavoli u njemu. Bože me prosti! – kaže Delfa Matuševa.

– Nije video hleba od Božića, pa nečastivi ušao u nj – rekoh joj.

– Isuse, svakojake ti sorte ima na svetu! Najede se kozlaca i mlaćenice, pa zabrekne kao žabac! – i Delfa se prekrsti.

***

Duhani dižu glave po njivama. Loza besni od jedrina. Vetar se igra u granju. Ko li se to smeje kroz vinograde? pitam se ja i osluškujem. Trešnje zore u prvenim kitama. Zelen bor raste u Omeđinama. Neko peva, a vetar mu ljulja glas u Stokićevim žitima:

Zagrljena dva mila jarana;

Kukurek mi fesić u dragana.

Poznajem glas. To peva Matija Čičkova. Hitam dole na Belenzukovinu otkuda glas dolazi. Matija prede kudelju i peva. Ugleda me, planu, pa zaćuta.

– Matija, srce moje, što ne dođe sinoć na Pojila?

– Zalevali smo duhan do kasne noći. Bila sam umorna, duše mi.

Ja sedam do Matije i gledam joj u oči. Nemirno srce bije joj pod jelečetom.

***

Gore na Braduši, žanju žito u Stokića. Dan se razmahao pa plamsa u jari.

Gospode Bože, nagoresmo! – kaže Mate Kepetalo i s leđa zbaci vreću pred vodenička vrata.

– Nećeš, vala, hleba ni na Ilindan. Ubi suša, pa eto ti – mrmori on u sebi, pa viknu:

– Oj, Luka!

– Oj! – ozva se lenj glas kroz kloparanje mlina.

– Hodi da vidiš šta Bog daje sirotinji! Da smo mravi ne bi mogli da se izimimo.

Nakostrešenih brkova, u masnu fesu i sav posut brašnom, pojavi se Luka vodeničar na vratima.

– Je li to sve?

– Sve. Hvala Bogu na obilnom daru – kaže Mate, pogleda put neba, a brk mu se podrugljivo iskrivi.

***

Stupe mlate. Voda grca i grgori povrh zabata. Odmah ponad Brzice prošarao vinograd: žilavka ustaklila. Od radosti, srce mi raste u nedrima.

To brekti žilavka u meni.

– Ozrene! Oj, Ozrene! – maše mi Matija odozgo sa prezide. Na njoj se beli košulja, a za uhom joj crven đurđin. Ja se, tobož mirno, penjem uz putanju, a jedva čeka da joj se prikučim.

– Ozrene, ubolo te vreteno, što ne dođe noćas pod brest? – pita Matija.

– Neću – kažem. – Zoveš me, a ovamo luduješ za Ivkom Jozinim.

– Ju, što lažeš, kopiljane! Susreo me obešenjak, pa se prilepio uza me kao krpelj. Jest, Ozrene, Isusa mi.

– Eh, eh – kažem ja i prilazim joj bliže da joj obuhvatim slabine.

– Nemoj ovde, dragi Ozrene, videće nas – i Matija mi blago otklanja ruku i, preda mnom, ide pod smokvu zelenku.

***

Kraj Brzice, u Svrzića na njivi, beru duhan. Listovi bujni, prkosno šibaju u visinu. Resko miriše upaljena smola i golica nosnice. Sa Svrzićima je i Lovra Rosić, odozgo sa Kalačina.

– Eh, što ti je pusta voda! A u nas, gore na Kalačinama, evo: ovoliki.

I Lovra ispruži prst i pokazuje koliki su strukovi duhana na njegovoj njivi.

– Koji nas đavo tera gore u onaj školj, bez kapi vode – kaže mu Minda Svrzić.

– A gospu vam vašu, vi, Svrzići, ovuda oko Brzice, pritisli sve, pa ne date sirotinji ni pedlja. Ih, što mi ne besmo Trikini kmetovi, pa da hladujemo sada kao u raju.

***

Jasen šumori. Jeleče puca u Matije.

Grožđe zori, mene tuga mori.

Kad ćeš li me prevoditi dragi.

To Matija peva u Plužinama. Tužno peva Matija, jer ja skoro odlazim u svet.

– Matija – kažem joj – kad se na proleće povratim u naše strane, doneću ti šal od crvene svile.

Matiji blista suza u oku. Sunce peva u vinogradu. Kiridžije polaze drumom.

***

Kasna noć. Pun mesec visi nad Humom. Daleko na obzorju crni se čopor borova.

– Matija, Matija! Prigušeno zovem ispod prezide. Nema je. Čekam i osluškujem. Visoko u mesečini zapeva ton tišine. Preplašeno srce strepi u grudima.

Onomadne, Domu Zekuljića poteralo nešto iz groblja i kao bez duše došla kući. Kažu da se još nije pridigla. Cvokoće zubima kao da je trese trostruka groznica.

– Matija!

– Koji đavo zove? – očuh krupan muški glas.

– Mjau! Plakavac! – zamjaukah ja i skočih s prezide.

***

Vetar pronese jezu kotlinom. Ptice zaćutaše u krošnjama stabala. U planini zatutnja potmulo, a crn oblak, kao prikaza, raširi ruke nad njom.

Ne daj, Bože, grada!

Daljine zaćutaše i putnik na drumu pohita u skrovište.

– Čim mine oluja, darovaću kapelu; hoću očiju mi – kaže udovica Vida.

– I proletos si isto govorila – bodnu je Leko.

– Ćuti ti, grešniče!

– Jest, grešnik sam zato što spavam s tobom.

– Ju, mrcino brđanska! Ne bih ni besparu otrala oda te.

Planina zalaja džinovski. Oblak pritisnu Tihaljinu.

– Nek vam je Bog na pomoći – kaže stara Manda i prekrsti se.

Ogroman i gust mlaz kiše zašume oko nas i krčmu ispuni polutamom. Munja nam zapara oči, strahovito puče i prolomi se s besovima.

– Udari negde u krkljače – prošapta Leko, a nama zanemeše srca.

Na kapeli zabreca prestravljeno zvono. Žene udariše u molitve. A kroz lavež planine, ječi negde bono, ječi ispolinskom snagom.

To grad bije letinu. To nebo bije krvavi hleb.

***

U Matijina amidže u vinogradu, red beračica blešti u suncu. S putanje, Ciganin vatreno gleda u hrpu grožđa pred masnicom.

Lovra pudar priča:

– Sreća tvoja, Jakiša, pa te ne dohvati grad. A u Lucića, gore u Đavoljim Stranama, nije ostala ni jagoda.

– Zla godina, pa eto ti, moj Lovra. Teško ćemo prebroditi zimu – odgovara Jakiša.

Ja ih ostavljam i sretam Matiju u ulici pod kapinama. Ona zastaje, a oči joj pune tuge.

– Matija, hajdemo pod kapine! – kažem ja, a ona se pokorno zavlači pod bodljikavi svod.

***

Bistar jesenji dan. Raspukli narovi krvavo plamte u zlatnom suncu. Pčele tiho zuje u ulenjaku. Ja mislim na sinoćnji rastanak sa Matijom i na novo proleće. Bel oblak brodi kroz plavetnilo. Jablan umorno ljulja krunu.

Ostavljam Tihaljinu i moju krovinjaru. Sretam Lovru pudara kod Pudarice.

– Tuga me mori – kaže mi Lovra. – Eto tako, kad se oberu vinogradi, mene spopadne žalost kao da sam ukopao rođeno čeljade.

Tuga je i u mojoj duši. Brest šumori kraj druma. Brežuljci su tihi; šaraju ih zrele boje.

Tihaljino, zbogom! Kad se povrate prve laste, propevaću niz tvoj drum, a Matiji će zamreti srce od radosti.

Tihaljino, zbogom!

(Politika 6. januar 1932. godine)