Batrganje u balkanskom mraku

Odmah na početku ćemo izraziti stav da je za kritičko vrednovanje Mladenovićeve predstave „Na Drini ćuprija” mnogo bolje, ne samo tačnije, da se autorstvo teksta eksplicitno pripiše Kokanu Mladenoviću, naravno uz dodavanje napomene da je tekst inspirisan delom Ive Andrića, i ostvaren uz podršku dramaturga Svetislava Jovanova. Navođenje da je primaran autor teksta predstave Ivo Andrić, što je slučaj u programu, otvara Pandorinu kutiju. Većina negativnih komentara o predstavi koji su zvanično ili nezvanično obelodanjeni u javnosti nakon njene premijere, odnosi se (opravdano) na izneverena očekivanja od inscenacije Andrićevog romana. Proza Ive Andrića nameće očekivanja koja predstava (ne) mora da ispuni.

Predstava je, po našem mišljenju, samostalno delo koje ne mora uvek da se vrednuje u okvirima odnosa prema polaznom tekstu. To je naročito slučaj sa predstavama čija je forma razgranata, složena, samostalna, multimedijalna, da kažemo i postdramska, gde je dramski tekst jedan od brojnih elemenata u složenoj scenskoj strukturi, a to je u Mladenovićevoj predstavi svakako slučaj.

Dakle, inspirisana delom Ive Andrića, predstava „Na Drini ćuprija” je vizuelno-muzičko-dramsko-epski spektakl čija se radnja proteže kroz nekoliko vekova, u slikama ispisujući krvavu istoriju Bosne. Radnja je u odnosu na roman proširena do kraja dvadesetog veka, do 1992. godine. Tekst je višejezičan, osim na srpsko-bosansko-hrvatskom jeziku, likovi dobar deo teksta govore na turskom, nemačkom, mađarskom, što je praćeno titlovanim prevodom.

Mladenovićeva režija je raskošna u vizualnom, muzičkom, koreografskom pogledu, i ovde je suptilnija od njegovih poslednjih rukopisa (koreografija Andreja Kulešević, kompozitor Irena Popović, scenograf Marija Kalabić, kostimograf Tatjana Radišić). Na idejnom planu dosledno se sprovodi tema isticanja neprestanog, bezizlaznog činjenja zla. Bosanski prostor je u tom smislu vrlo izražajan, i konkretno i metaforički, jer je to sredina sudarenih, a uzavrelih strasti, vulkan multinacionalnih konflikata. Vlasti se u odigranim fragmentima bosanske prošlosti smenjuju kao na traci, a tlačenje, ropstvo, poslušnost i zaslepljenost naroda ostaju, bez izgleda da se u budućnosti izbavi iz utopljenosti u krvi istorijskih pirova. U vezi sa time je finale predstave zaokružujuće bolno, istinito. Na scenu izlaze tri dečaka u vojničkim uniformama, s puškama, praćeni audio snimcima iščitanih delova teksta Dejtonskog sporazuma, koji tu ima razorno ironično značenje. U kontekstu prikazane viševekovne istorije ratovanja, sklopljeni mir deluje kao farsa. A klinci pod punom ratnom opremom su uznemirujuće jak simbol budućnosti koja će teško doneti okončanje pakla nasilja.

Na dramskom planu su najupečatljiviji monolozi različitih likova koji imaju najviše andrićevskog u sebi. Od Lude Ilinke (Marija Medenica), tragične majke čija su deca Stoja i Ostoja ugrađena u zidine mosta, zatim stradanja lepe Fate Avdagine (Danica Grubački), nevolja Koste Baranca (Jugoslav Krajnov), do Lotike (Gordana Đurđević Dimić) i Ćorkana (Radoje Čupić), lokalne lude koja u jednoj sjajno upečatljivoj sceni postaje veličanstveno mudar. Nalik Šekspirovoj ludi kralja Lira, on je tu najrazumnije biće, decentno svesno ukorenjenog zla i primitivizma sredine.

U ovim monološkim prizorima se upotrebljavaju mikrofoni, govor likova se na taj način teatralizuje, njihova tragičnost postaje društveni ritual, ponavljani čin strave političkih odluka. Mehanizacija njihovih glasova se može razumeti i kao brehtovsko oneobičavanje, distanciranje od emotivnog učinka, ali i njegovo istovremeno, neosporno postojanje. Kontrapunkt stvaraju brojni poetski prizori, akteri se često gube u dimu, cede se pod kišom. Scena je i bukvalno poplavljena vodom, izlivenom Drinom, što se može shvatiti i kao oznaka nažalost i dalje aktuelnih društveno-političkih problema sa poplavama.

Predstava „Na Drini ćuprija” je zahtevna u svakom pogledu, ne samo za izvođače, već i za gledaoce. U vezi s tim, u dramaturškom pogledu ima prostora za njeno čišćenje, zgušnjavanje, ali i uvođenje pauze. Skoro dva i po sata trajanja bez pauze je i kapitalan gledalački poduhvat (izvođački se, naravno, podrazumeva). Uz ove male zamerke, Mladenovićeva predstava je uspešan teatarski čin, spektakl batrganja po balkanskom mraku i neprestane akrobatike na tankoj žici između primirja i ratova.