Gde su granice izdržljivosti, pitaju nas predstave

Takmičarski program ovogodišnjeg 61. Sterijinog pozorja koje će biti održano od 26. maja do 2. juna pod sloganom „Gde su granice?” čini sedam, a limit je devet predstava, koliko je selektorka Marina Milivojević Mađarev pozvala prošle godine.

Selektorka Mađarev je „prebacila svoju prošlogodišnju normu” za 11 posto i između dva Pozorja odgledala ukupno 110 predstava.

Zašto ste se odlučili za manji broj predstava koje ćemo videti u tradicionalnoj sterijanskoj sedmici? Da li je budžet baš uvek problem?

Glavni zadatak velikog festivala kao što je Sterijino pozorje jeste da ispriča priču o našem pozorištu u ovom trenutku. Da nam da jasnu sliku o tome gde smo mi sada i gde bismo mogli biti u narednom periodu. Pritom, festival nije samo skup predstava: festival je i način na koji se sve predstave povezuju, atmosfera, dijalog... Da biste to postigli morate pokazati vrhove jedne pozorišne sezone, ali imati i dovoljno selektorske hrabrosti da ne igrate uvek na sigurno, već i da dovedete predstave, pozorišta i autore koji rade na rubovima vidokruga pozorišne javnosti, ali koji imaju potencijal da unaprede ukupnu sliku. Manji broj predstava zahteva od selektora veću koncentrisanost na cilj. Zato sam pažljivo birala predstave koje na različite načine odgovaraju na pitanje: „Gde su granice?”, a da istovremeno te predstave mogu međusobno stilski, estetski i etički da komuniciraju, da zajedno stvore jednu sliku. Manji broj predstava takođe znači i koncentrisaniji program. Zbog toga ćemo ove godine imati razgovore odmah nakon predstava. Publika će odmah posle predstave moći da se susretne sa autorima i selektorkom, otvara se mogućnost da pokrenemo dijalog o savremenom pozorištu i drami kod nas. Da zaključim, mi smo se u Sterijinom pozorju zaista potrudili da pitanje budžeta ne tretiramo kao problem, već kao izazov.

Šta je osobeno u scenskom čitanju pozvanih predstava? Ko je ove godine taj ili ta umetnička ličnost koja se posebno izdvojila?

Mislim da su u ovom trenutku važni umetnici koji su u stanju da istovremeno prevaziđu sopstvene granice, daju novi uvid u našu situaciju, a sve to kroz umetnički relevantne i dosledne predstave. Narodno pozorište u Beogradu napravilo je hrabar iskorak jer je pozvalo Andraša Urbana da kroz Sterijinu dramu ispriča priču o (zlo)upotrebi rodoljublja na ovim prostorima. „Rodoljupci ” su konačna i neoboriva potvrda Urbanovog umetničkog stila. S druge strane imamo reditelja Borisa Liješevića koji je sa predstavom „Pijani” ušao u novu umetničku fazu, iskoračio iz zone verbatima, koji je tako dobro upoznao i pokazao kakav je majstor u radu s glumcima... Pritom su se glumci Ateljea 212 potpuno otvorili i uverljivo nam izneli dramu iz koje shvatamo da bez ljubavi i vere ne možemo da napravimo korak napred.

Slogan pod kojim ćemo pratiti selekciju 61. Pozorja glasi: „Gde su granice? Koja je granica pozorišne izdržljivosti?”

Granice izdržljivosti su i granice identiteta. Upravo o tome govori predstava „Edeš Ana”. To je analitična i potresna predstava o posledicama koje mobing ostavlja na čovekov karakter i dušu. Odnos granica i identiteta Biljana Srbljanović i autorska ekipa predstave „Tuđe srce ili traktat o granici” obrađuju kroz niz potpitanja o tome koliko i na koji način granice određuju naš identitet, da li i kako guše razvoj kreativnog pojedinca, te da li su problem fizičke, državne ili granice u glavi.

Dobra predstava nastaje u različitim organizacionim modelima. Kojim „granicama” ste se rukovodili pri izboru selekcije?

Mislim da je pitanje granica dramskog teksta veoma značajno u ovom trenutku. U drami „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali” Tanja Šljivar ispituje granice dramskog pisanja da bi stvorila autentičnu sliku života u Bosni. S druge strane nameće se pitanje ko je autor teksta izvedenog na predstavi. Roman Milutina Uskokovića „Čedomir Ilić” dramatizovala je Olga Dimitrijević, a scensku adaptaciju potpisuje reditelj Zlatko Sviben i glumačka ekipa. Na osnovu ovog, skoro zaboravljenog, romana nastala je predstava „Hromi ideali” kojom ansambl Narodnog pozorišta iz Užica prevazilazi sve svoje dosadašnje limite i predstavlja se u novom svetlu. Svojevrsno prevazilaženje granica je i predstava „Violinista na krovu”. Srpsko narodno pozorište i Novosadsko pozorište prvi put sarađuju na projektu. Zajedno su napravili predstavu koja je obeležila prethodnu godinu kada je u pitanju pozorišni život u Novom Sadu.

I ove godine ima autora koji su zasluživali da se njihovi umetnički iskoraci nađu u selekciji. Recimo tandem Kaća Čelan i Gorčin Stojanović, Nikita Milivojević, Kokan Mladenović, Miloš Lolić, Željko Hubač.... Drame Dušana Kovačevića premijerno su izvedene u Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Siniša Kovačević putovao je na čitanje svoje drame „Srpska drama” čak u Belgorod. Šta je nedostajalo njihovim scenskim rukopisima, a da vam izgovor nije limitiranost festivala?

Mislim da sam vam na ovo pitanje odgovorila kroz sva prethodna. Ako sam izabrala ovih sedam predstava, onda nisam mogla izabrati nekih drugih sedam predstava. To bi bila neka druga selekcija, neki drugi selektor... Kad pređete granice selektorovog prava na izbor, zađete u zonu „šta bi bilo kad bi bilo”.