Konak kneginje Ljubice

Kuće su kao nošene cipele, govore sve o svojim vlasnicima. Konak kneginje Ljubice je sazidan u tursko-balkanskom stilu sa elementima baroka, oslikavajući tako vreme postupnog okretanja Srbije od osmanlijskog vremena evropskom. Blizina turskog garnizona na Kalemegdanu nalagala je podizanje visokog zida oko Konaka, kao i isturanje svetlarnika-osmatračnice na krovu. Takođe, i glavni ulaz je sklonjen na „donju stranu”, prema Savskoj padini, da bi bio zaštićen od neprijateljskih pogleda iz još turske varoši.

U 1.400 kvadrata dinastičke kuće živela je kneginja sa dva sina, Milanom i Mihailom, a povremeno i knjaz Miloš, koji se plašio žene Ljubice i izbegavao je od kad je iz kubure ubila njegovu ljubavnicu Petriju.

Skromnost odlikuje kneginjine sobe: tu nema ni stolica ni kanabea, sedelo se na sećiji, klupi uza zid prekrivenoj ćilimom. Posluženje se donosilo u tepsijama, ibricima i fildžanima, stavljalo se na peškun, visoki, uski stočić za kafu, i na siniju, metalni, i sofru, drveni okrugli, niski sto. Umesto ormana drvena škrinja, okovana, a nije bilo ni kreveta – spavali su na dušecima koji su se prostirali na podu. Preko dana dušeci su sklanjani u posebno napravljene otvore u zidu – dušeklije, današnje plakare.

Kuća se grejala iz šest odžaklija, ložišta, i svaka je imala svoj dimnjak. Odžaklije su sa zadnje strane bile povezane sa kaljevim pećima, ali tako da se ložišta nalaze u posebnim, malim prostorijama između soba u kojima se spavalo. Elegantno, kao parno grejanje. Samo što su za ovaj gospodarski komfor trebale kamare drva i četa posluge.

Otvoreni prostor divanhane – sećije za razgovore, grejao se mangalama, prenosivom posudom sa nožicama u kojoj je goreo samo žar. Divanhana je turski salon, nalazi se odmah pored ulaznih stepenica, koje su visoke i strme, što treba da opomene gosta da dolazi kod gospodara i da ga odmah – malo smanji. A onda je i sama divanhana odignuta za dva stepenika od hola, da bi se razgovoru dalo na značaju. Priče na divanhani i simbolično i praktično bile su na višem nivou. 

-----------------------------------------------------------

Hamam u mermeru

Pet godina po završetku gradnje, 1836, dozidan je veliki hamam, koji je pokvario pravilnu pravougaonu proporciju konaka, 26 puta 18 metara. Dvadeset pet kvadrata hamama dobijalo je svetlost preko malih, okruglih prozora u krovu. Kneginjin hamam je bio obložen mermerom i imao je podno grejanje, hipokaust, po uzoru na rimske palate. Sačuvana je i originalna boja zida – terakot.