Конак кнегиње Љубице

Куће су као ношене ципеле, говоре све о својим власницима. Конак кнегиње Љубице је сазидан у турско-балканском стилу са елементима барока, осликавајући тако време поступног окретања Србије од османлијског времена европском. Близина турског гарнизона на Калемегдану налагала је подизање високог зида око Конака, као и истурање светларника-осматрачнице на крову. Такође, и главни улаз је склоњен на „доњу страну”, према Савској падини, да би био заштићен од непријатељских погледа из још турске вароши.

У 1.400 квадрата династичке куће живела је кнегиња са два сина, Миланом и Михаилом, а повремено и књаз Милош, који се плашио жене Љубице и избегавао је од кад је из кубуре убила његову љубавницу Петрију.

Скромност одликује кнегињине собе: ту нема ни столица ни канабеа, седело се на сећији, клупи уза зид прекривеној ћилимом. Послужење се доносило у тепсијама, ибрицима и филџанима, стављало се на пешкун, високи, уски сточић за кафу, и на синију, метални, и софру, дрвени округли, ниски сто. Уместо ормана дрвена шкриња, окована, а није било ни кревета – спавали су на душецима који су се простирали на поду. Преко дана душеци су склањани у посебно направљене отворе у зиду – душеклије, данашње плакаре.

Кућа се грејала из шест оџаклија, ложишта, и свака је имала свој димњак. Оџаклије су са задње стране биле повезане са каљевим пећима, али тако да се ложишта налазе у посебним, малим просторијама између соба у којима се спавало. Елегантно, као парно грејање. Само што су за овај господарски комфор требале камаре дрва и чета послуге.

Отворени простор диванхане – сећије за разговоре, грејао се мангалама, преносивом посудом са ножицама у којој је горео само жар. Диванхана је турски салон, налази се одмах поред улазних степеница, које су високе и стрме, што треба да опомене госта да долази код господара и да га одмах – мало смањи. А онда је и сама диванхана одигнута за два степеника од хола, да би се разговору дало на значају. Приче на диванхани и симболично и практично биле су на вишем нивоу. 

-----------------------------------------------------------

Хамам у мермеру

Пет година по завршетку градње, 1836, дозидан је велики хамам, који је покварио правилну правоугаону пропорцију конака, 26 пута 18 метара. Двадесет пет квадрата хамама добијало је светлост преко малих, округлих прозора у крову. Кнегињин хамам је био обложен мермером и имао је подно грејање, хипокауст, по узору на римске палате. Сачувана је и оригинална боја зида – теракот.