Iz Rusije, bez ljubavi

Oslobađajuća presuda Vojislavu Šešelju nije očekivana, ali nije ni šokantna. Tribunal ga se po drugi put rešio, a pojačan je i utisak da ga je „srpski ultranacionalista” – tipičan zapadni opis Šešeljovog lika i dela – pobedio.

Ne bi trebalo potcenjivati poremećaj koji njegov trijumf nad „haškom pravdom” unosi na domaću političku scenu: za očekivati je porast njegovog rejtinga, ali i trenda koji je bio uočljiv i pre njegovog povratka iz Sheveningena. To je jačanje „proruskog faktora”– toliko da neke prognoze najavljuju mogućnost da se u novom sazivu skupštine nađe i više od stotinu poslanika iz redova rastućeg korpusa rusofilskih stranaka.

Ako se ovo makar i delimično ostvari, zakomplikovaće proevropsku agendu Aleksandra Vučića, s obzirom na to da je Šešeljev istomišljenik u odnosu prema Moskvi i predsednik Tomislav Nikolić. S tom razlikom da šef države to pokazuje kroz izlive emocija („Putinu mogu slobodno da otkrijem svoje tajne i probleme”), dok je vođi radikala to kamen temeljac stranačke ideologije.

Obojici je takođe zajedničko insistiranje da je „Rusija uvek bila uz Srbiju”, kao „prijatelj, brat i zaštitnik”, nasuprot mrskom Zapadu koji nas je (više puta) bombardovao.

Po tome ispada da u srpsko-ruskim odnosima ne važi staro pravilo odnosa među državama – da u njima nema ljubavi, nego samo interesa – što opovrgava svaki faktografski pregled istorije međusobnih odnosa.

Jedan od tih pregleda, koji je sastavio istoričar srednje generacije Milivoj Bešlin (1979), podseća da je rusko pokroviteljstvo prema balkanskoj „pravoslavnoj braći” uvek bilo motivisano imperijalnim težnjama. Počev od saveta srpskim ustanicima 1804. da traže samo autonomiju unutar Osmanskog carstva, jer su Rusi „sa Turcima prijatelji”.

Nezaobilazan je Sanstefanski mirovni ugovor (1878), kada Rusija svojoj „Velikoj Bugarskoj” pripaja Pirot, Vranje i delove Kosova, s namerom da pridoda i Niš i Leskovac, na šta je knez Milan Obrenović reagovao upozorenjem da će to „moći samo ratom”. Ova rešenja su tri meseca kasnije poništile tadašnje velike sile na Berlinskom kongresu, kada je Srbiji stranu držala Austrougarska.

Sedam godina kasnije, kada izbija srpsko-bugarski rat, Rusija je – na strani Bugarske, a čast i interese Srbije opet spasava Austrougarska.

Da li je Rusija u Prvi svetski rat ušla „radi spasenja Srbije”, kako tvrdi ruski patrijarh, ili da bi sačuvala svoj status velike sile, posle poraza od Japana 1905. i nemoći pokazane u aneksionoj krizi 1908–1909, u kojoj Srbiji nije pomogla?

Novostvorena Kraljevina SHS, a potom Jugoslavija, odnose sa Sovjetskim Savezom uspostavlja tek 1940. Pred kraj Drugog svetskog rata Crvena armija je nesumnjivo doprinela pobedi partizana, mada su mrlja na toj pomoći pljačke i silovanja (zbog čega se Tito žalio Staljinu da bi dobio odgovor da su vinovnici „mladi momci”: „Neka se zabave, zaslužili su”).

Rezoluciju Informbiroa 1948. Bešlin smatra „neobjavljenom agresijom na Jugoslaviju”. Moskva je tada pokušala da Beograd stavi pod svoju kontrolu, a kad se Tito tome usprotivio, usledila je propagandna, obaveštajna, pa na neki način i vojna kampanja. Iako je, posetom Hruščova došlo do popuštanja zategnutosti, sve do Titove smrti iz „centra socijalizma” osporavana je samostalnost „jugoslovenskog modela”.

Pad Berlinskog zida i raspad SSSR-a –po Putinu „najveća geopolitička katastrofa veka” – pratio je i traumatičan raspad SFRJ. Ponovo vaspostavljena Rusija je tokom devedesetih u Savetu bezbednosti podržala sve od Zapada inicirane rezolucije o Balkanu i Srbiji, uključujući i sankcije i osnivanje Haškog tribunala, da bi, tokom vrhunca krize, NATO bombardovanja Srbije 1999, preuzela izvesnu mirovnu ulogu...

Današnja Rusija preko prisustva na Balkanu, a pre svega u Srbiji, nastoji da zadrži atribut svetske sile. Otvoreno se protivi saradnji Beograda sa NATO-om, a odnedavno ruski zvaničnici sve direktnije govore i protiv ulaska Srbije u EU.

Kao nikad dosad, ovde je prisutna i njena „meka sila”, preko od ruske države finansiranih medija („Sputnjik” i niz domaćih proruskih portala), kao i istaknutih rusofila. Posebno se eksploatišu kriza EU izazvana talasom bliskoistočnih izbeglica i antiamerikanizam stanovništva zbog gubitka Kosova i 1999.

U toj borbi „za umove i srca” postižu se primetni uspesi: nedavno istraživanje Stratedžik marketinga među mladima između 25 i 35 godina pokazuje da bi se oni i dalje odselili u Evropu ili Ameriku, ali i da 64 odsto njih podržava rusku spoljnu politiku, pa bi čak u Srbiju preselili i ruski politički sistem.

Sve ovo zasenjuje skromnu statistiku o ruskoj ekonomskoj pomoći i ukupnim dometima ekonomske saradnje koji su u velikom zaostatku za zapadnim.

Ovo nije tekst protiv Rusije, već samo pokušaj da se ospore neka predubeđenja o našim vezama koja su u neskladu s činjenicama. Za uticaj u Srbiji se podjednako „marljivo” nadmeće i Zapad, ali sa mnogo manje pokroviteljskih i „bratskih” oblandi. Mi jesmo „na liniji vatre”, ali se od nje, nažalost, ne zaklanjamo štitovima svojih interesa, nego mitova i emocija.