Nije mi lako da budem optimista

Specijalno za Politiku
Beč – U jednom od najstarijih bečkih bioskopa – Metro kinokulturhausu, koji pripada Austrijskom filmskom arhivu, 2. aprila je otvorena do sada najopsežnija internacionalna retrospektiva Gorana Paskaljevića na kojoj se do 1. maja u nekoliko termina prikazuje njegovih 16. celovečernjih filmova. Retrospektiva čiji su kustosi Duško Dimitrovski i Helmut Fligl, nastala je u kooperaciji Jugoslovenske kinoteke, Austrijskog filmskog arhiva i Internacionalnog filmskog festivala u Insbruku uz podršku Filmskog centra Srbije. Za ovaj značajan događaj Austrijski filmski arhiv je priredio publikaciju u kojoj esej kustosa slavi Paskaljevićeve „tragikomične priče sa sjajnim glumcima i spektakularnu fotografiju”, nazivajući ga „verovatno najznačajnijim i najproduktivnijim rediteljem današnjice u Srbiji, koji uz Dušana Makavejeva i Emira Kusturicu pripada renomiranim filmskim autorima velikog jugoslovenskog prostora”.

Goran Paskaljević je prisustvovao otvaranju i projekcijama svih filmova prvih pet dana programa, posle kojih je učestvovao u nekad maratonskim razgovorima sa publikom, u Beču tradicionalno zainteresovanom za tehnička pitanja kreativnog nastanka autorskih ostvarenja.

Posle mnogobrojnih svetskih retrospektiva od kojih se po svom značaju izdvajaju one u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (2008), Britanskom filmskom institutu (2010) i Španskoj kinoteci u Madridu i Barseloni (2014), u Beču se odigrava do sada najobimnija retrospektiva, koja sa izuzetkom „Zemlje bogova” obuhvata sve vaše igrane filmove. Da li ste do sada uočili vidljive kulturološke razlike u prihvatanju humora i tragičnih tonova koji karakterišu vaš filmski opus?

U različitim sredinama gledaoci doživljavaju moje filmove drugačije, ali ono što im je zajedničko jesu emocije koje moje filmske priče pokreću kod publike. Usuđujem se da to kažem posle nebrojenih razgovora sa gledaocima nakon projekcija na retrospektivama koje ste pomenuli, pa i ovde u Beču. Naši ljudi koji dugo žive u tuđini i tamošnji domaći gledaoci ističu u prvi plan da su ih sudbine mojih junaka dirnule, da su saosećali sa njihovim nevoljama. Ima i smeha i suza i to je najvažnije, da ne ostaju ravnodušni. Ono što se razlikuje u percepciji mojih filmova od jedne do druge publike širom sveta, zavisi od odmere njihovog poznavanja našeg podneblja i političkih prilika u Jugoslaviji i Srbiji u poslednjih četrdeset godina. Naravno, kod nekih gledalaca su uočljive brojne predrasude o nama i našoj skorijoj istoriji. Ali, kada ih filmovi emotivno pokrenu, mnogo je lakše razbijati iste te predrasude. To mi je do sada uglavnom uspevalo.

Da li to znači da još verujete u snagu umetnosti, čak i u ovim vremenima kada izgleda da se umetničko stvaralaštvo povlači pod najezdom banalne komercijale i rijaliti programa na televiziji?

Naravno da verujem. U suprotnom se ne bih bavio filmom na način na koji se bavim. Nikada me nije interesovalo da pravim tzv. filmove za publiku, sa uverenjem da ću zaraditi puno para, ili da podilazim trenutnom ukusu filmskih kritičara i selektora velikih filmskih festivala. Stvaram filmove za svoju dušu sa uverenjem da imam šta da kažem i da znam jednostavan način na koji ću najbolje saopštiti ideje do kojih mi je stalo. Da nije tako ne bi bilo svih ovih retrospektiva, moji filmovi bi pali u zaborav. A što se tiče najezde rijalitija, odnosno trovanja naših duša nekulturom i prostaklukom, šta još mogu da dodam vapaju mnogih naših građana da to već jednom prestane. Ta vulgarna komercijalizacija predstavlja najveću opasnost za našu kulturu i duhovnost.

Tokom karijere ste snimili tridesetak dokumentarnih filmova sa kojima šira publika nažalost nije upoznata. Zbog čega se tako retko, odnosno neki od njih uopšte, nigde ne prikazuju?

Većinu dokumentarnih filmova sam snimio za televiziju pre više od četrdeset godina. Snimani su na šesnaestomilimetarskoj unker traci, sa odvojenim tonom, i tehnički ih je danas nemoguće prikazati. Neki od njih nikada nisu pokazivani jer se nisu uklapali u idealizovanu sliku našeg tadašnjeg socijalističkog društva. Uostalom, mnogi naši velikani filmske umetnosti kao što su Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović i drugi, doživljavali su politički progon i zabrane svojih remek-dela. Kao reditelj – početnik bio sam srećan što uopšte mogu da radim. Većina mojih dokumentarnih i kratkih filmova ipak je našla put do gledalaca što mi je omogućilo da snimim svoj prvi igrani film Čuvar plaže u zimskom periodu prema sjajnom scenariju Gordana Mihića. Taj film je bio moj pokušaj da nastavim tamo gde su moje velike kolege zaustavljene zabranom svojih filmova obeleženih pežorativno kao „crni talas” jugoslovenske kinematografije. I uspelo mi je pošto sam, poučen iskustvom koje sam stekao u Pragu za vreme studija na čuvenoj Akademiji FAMU, kritičke tonove mog filma „upakovao” sa puno humora. Posebno me raduje što taj film gledaoci i danas doživljavaju kao da je savremeno delo. Najbolji dokaz za to je podatak da je Muzej moderne umetnosti u Njujorku predložio da ga otkupi za svoju stalnu filmsku kolekciju, ali su zbog nerešenih autorskih prava odustali od te namere i otkupili su tri druga moja filma: Bure baruta, San zimske noći i Optimiste.

Na prošlogodišnjem Internacionalnom filmskom festivalu u Insbruku na kome je pokazana retrospektiva od osam vaših filmova i na kome vam je uručena počasna nagrada festivala, Klaus Eder, poznati nemački filmski kritičar i generalni sekretar FIPRESCI-ja predstavio vas je kao „hroničara srpske stvarnosti”. Publici je poručio: „Ako želite da naučite nešto o savremenoj istoriji Srbije, gledajte Goranove filmove. Nezainteresovan za dnevnu politiku, on istražuje uticaj političkih previranja na pojedince.” U kolikoj meri se slažete sa njegovim opisom vašeg stvaralaštva?

Njegove reči doživljavam kao najveći mogući kompliment. Zadatak umetnosti jeste da ostavi trag o vremenu u kome je umetnik živeo, da pokrene na razmišljanje i da, ukoliko je iskrena, traje i inspiriše nove stvaraoce. Ako sam jednim delom u tome uspeo, nema kraja mome zadovoljstvu i sreći. Ipak, ne zaboravite da sam snimao filmove i van Srbije, u Irskoj – Kako je Hari postao drvo, u Americi i Meksiku Tuđu Ameriku. Tu je takođe prva srpsko-albanska koprodukcija Medeni mesec, koju sam delimično snimao u Albaniji. Kada sam se upuštao u te projekte izvan moje prirodne sredine, trudio sam se da ti filmovi imaju univerzalnu poruku, ali da takođe budu i obeleženi lokalnom bojom. Svaki put pre nego što bih počeo sa snimanjem u inostranstvu, živeo bih tamo neko vreme da bih što bolje upoznao život u tim, za mene novim, sredinama. Ja se poprilično brzo prilagođavam, otvoren sam i odbacujem predrasude. Veoma sam ponosan na činjenicu da su Harija... irski filmski kritičari svrstali u deset najboljih irskih filmova prve dekade 21. veka. Tuđu Ameriku je Njujork tajms proglasio za jedan od najboljih filmova koji za temu imaju emigraciju u Ameriku, a bilo ih je toliko.

Vaš poslednji film je sniman u podnožju Himalaja, oblasti Dev Bhoomi, kojoj duguje ime. To je prva srpsko-indijska koprodukcija, snimana sa indijskim glumcima na hindu jeziku, a inspirisana je poezijom Rabindranata Tagore. Interesantno je i da glavnu ulogu tumači Viktor Benerdži, jedna od najvećih indijskih zvezda koji je igrao u filmovima Romana Polanskog, Dejvida Lina, Džejmsa Ajvorija... Šta vas je toliko privuklo Indiji?

Film Dev Bhoomi, ili Zemlja bogova je nastao slučajno. Bio sam predsednik žirija najvećeg filmskog festivala u Indiji, u gradu Goa, i tamo sam upoznao Viktora. Izuzetno smo se sprijateljili. On je video 5–6 mojih filmova koji su prikazivani na nekoliko mojih mini retrospektiva širom Indije i pozvao me je da budem gost u njegovoj kući u Himalajima. Zaljubio sam se u taj veličanstveni predeo i ljude koji tamo žive u veoma teškim uslovima. Viktor je predložio da pokušamo da napravimo zajednički film posvećen mitskim Himalajima i njihovim žiteljima i rođena je prva ideja koja se kasnije prilikom mojih mnogobrojnih lutanja tim prostorima sve više uobličavala u filmsku priču sa jednom za mene novom filmskom estetikom. Doveo sam svoju uobičajenu filmsku ekipu iz Srbije i za šest nedelja snimanja nastao je moj 17. celovečernji film.

Biće prikazan na jednom velikom svetskom festivalu u septembru, a zatim će biti premijere u Srbiji i Indiji, najverovatnije u Kalkuti, tokom jeseni.

Vaši filmovi iz godine u godinu postaju sve mračniji. Stanje duše, stanje društva, ili sve zajedno?

Možda je to rezultat godina koje me sustižu, jer nije lako biti optimista kada imate veliko životno iskustvo i kada sa više gorčine i opreza sagledavate svet oko sebe.

Da li radite na novom filmskom projektu?

Trenutno spremam film koji ću na proleće iduće godine snimati u Italiji, u papskom gradu Viterbo, nedaleko od Rima. Film je savremen, sa poznatim italijanskim i francuskim glumcima po scenariju koji sam napisao u saradnji sa Filipom Davidom, a italijanski scenarista Marko Alesi trenutno radi na adaptaciji. Deo filmske kreativno-tehničke ekipe je iz Srbije, a jedan manji deo filma će se snimati i u Makedoniji. Eto, uskoro se selim u Rim...