Није ми лако да будем оптимиста

Специјално за Политику
Беч – У једном од најстаријих бечких биоскопа – Метро кинокултурхаусу, који припада Аустријском филмском архиву, 2. априла је отворена до сада најопсежнија интернационална ретроспектива Горана Паскаљевића на којој се до 1. маја у неколико термина приказује његових 16. целовечерњих филмова. Ретроспектива чији су кустоси Душко Димитровски и Хелмут Флигл, настала је у кооперацији Југословенске кинотеке, Аустријског филмског архива и Интернационалног филмског фестивала у Инсбруку уз подршку Филмског центра Србије. За овај значајан догађај Аустријски филмски архив је приредио публикацију у којој есеј кустоса слави Паскаљевићеве „трагикомичне приче са сјајним глумцима и спектакуларну фотографију”, називајући га „вероватно најзначајнијим и најпродуктивнијим редитељем данашњице у Србији, који уз Душана Макавејева и Емира Кустурицу припада реномираним филмским ауторима великог југословенског простора”.

Горан Паскаљевић је присуствовао отварању и пројекцијама свих филмова првих пет дана програма, после којих је учествовао у некад маратонским разговорима са публиком, у Бечу традиционално заинтересованом за техничка питања креативног настанка ауторских остварења.

После многобројних светских ретроспектива од којих се по свом значају издвајају оне у њујоршком Музеју модерне уметности (2008), Британском филмском институту (2010) и Шпанској кинотеци у Мадриду и Барселони (2014), у Бечу се одиграва до сада најобимнија ретроспектива, која са изузетком „Земље богова” обухвата све ваше игране филмове. Да ли сте до сада уочили видљиве културолошке разлике у прихватању хумора и трагичних тонова који карактеришу ваш филмски опус?

У различитим срединама гледаоци доживљавају моје филмове другачије, али оно што им је заједничко јесу емоције које моје филмске приче покрећу код публике. Усуђујем се да то кажем после небројених разговора са гледаоцима након пројекција на ретроспективама које сте поменули, па и овде у Бечу. Наши људи који дуго живе у туђини и тамошњи домаћи гледаоци истичу у први план да су их судбине мојих јунака дирнуле, да су саосећали са њиховим невољама. Има и смеха и суза и то је најважније, да не остају равнодушни. Оно што се разликује у перцепцији мојих филмова од једне до друге публике широм света, зависи од одмере њиховог познавања нашег поднебља и политичких прилика у Југославији и Србији у последњих четрдесет година. Наравно, код неких гледалаца су уочљиве бројне предрасуде о нама и нашој скоријој историји. Али, када их филмови емотивно покрену, много је лакше разбијати исте те предрасуде. То ми је до сада углавном успевало.

Да ли то значи да још верујете у снагу уметности, чак и у овим временима када изгледа да се уметничко стваралаштво повлачи под најездом баналне комерцијале и ријалити програма на телевизији?

Наравно да верујем. У супротном се не бих бавио филмом на начин на који се бавим. Никада ме није интересовало да правим тзв. филмове за публику, са уверењем да ћу зарадити пуно пара, или да подилазим тренутном укусу филмских критичара и селектора великих филмских фестивала. Стварам филмове за своју душу са уверењем да имам шта да кажем и да знам једноставан начин на који ћу најбоље саопштити идеје до којих ми је стало. Да није тако не би било свих ових ретроспектива, моји филмови би пали у заборав. А што се тиче најезде ријалитија, односно тровања наших душа некултуром и простаклуком, шта још могу да додам вапају многих наших грађана да то већ једном престане. Та вулгарна комерцијализација представља највећу опасност за нашу културу и духовност.

Током каријере сте снимили тридесетак документарних филмова са којима шира публика нажалост није упозната. Због чега се тако ретко, односно неки од њих уопште, нигде не приказују?

Већину документарних филмова сам снимио за телевизију пре више од четрдесет година. Снимани су на шеснаестомилиметарској ункер траци, са одвојеним тоном, и технички их је данас немогуће приказати. Неки од њих никада нису показивани јер се нису уклапали у идеализовану слику нашег тадашњег социјалистичког друштва. Уосталом, многи наши великани филмске уметности као што су Александар Петровић, Душан Макавејев, Живојин Павловић и други, доживљавали су политички прогон и забране својих ремек-дела. Као редитељ – почетник био сам срећан што уопште могу да радим. Већина мојих документарних и кратких филмова ипак је нашла пут до гледалаца што ми је омогућило да снимим свој први играни филм Чувар плаже у зимском периоду према сјајном сценарију Гордана Михића. Тај филм је био мој покушај да наставим тамо где су моје велике колеге заустављене забраном својих филмова обележених пежоративно као „црни талас” југословенске кинематографије. И успело ми је пошто сам, поучен искуством које сам стекао у Прагу за време студија на чувеној Академији ФАМУ, критичке тонове мог филма „упаковао” са пуно хумора. Посебно ме радује што тај филм гледаоци и данас доживљавају као да је савремено дело. Најбољи доказ за то је податак да је Музеј модерне уметности у Њујорку предложио да га откупи за своју сталну филмску колекцију, али су због нерешених ауторских права одустали од те намере и откупили су три друга моја филма: Буре барута, Сан зимске ноћи и Оптимисте.

На прошлогодишњем Интернационалном филмском фестивалу у Инсбруку на коме је показана ретроспектива од осам ваших филмова и на коме вам је уручена почасна награда фестивала, Клаус Едер, познати немачки филмски критичар и генерални секретар FIPRESCI-ja представио вас je као „хроничара српске стварности”. Публици је поручио: „Ако желите да научите нешто о савременој историји Србије, гледајте Горанове филмове. Незаинтересован за дневну политику, он истражује утицај политичких превирања на појединце.” У коликој мери се слажете са његовим описом вашег стваралаштва?

Његове речи доживљавам као највећи могући комплимент. Задатак уметности јесте да остави траг о времену у коме је уметник живео, да покрене на размишљање и да, уколико је искрена, траје и инспирише нове ствараоце. Ако сам једним делом у томе успео, нема краја моме задовољству и срећи. Ипак, не заборавите да сам снимао филмове и ван Србије, у Ирској – Како је Хари постао дрво, у Америци и Мексику Туђу Америку. Ту је такође прва српско-албанска копродукција Медени месец, коју сам делимично снимао у Албанији. Када сам се упуштао у те пројекте изван моје природне средине, трудио сам се да ти филмови имају универзалну поруку, али да такође буду и обележени локалном бојом. Сваки пут пре него што бих почео са снимањем у иностранству, живео бих тамо неко време да бих што боље упознао живот у тим, за мене новим, срединама. Ја се поприлично брзо прилагођавам, отворен сам и одбацујем предрасуде. Веома сам поносан на чињеницу да су Харија... ирски филмски критичари сврстали у десет најбољих ирских филмова прве декаде 21. века. Туђу Америку је Њујорк тајмс прогласио за један од најбољих филмова који за тему имају емиграцију у Америку, а било их је толико.

Ваш последњи филм је сниман у подножју Хималаја, области Dev Bhoomi, којој дугује име. То је прва српско-индијска кoпродукција, снимана са индијским глумцима на хинду језику, а инспирисана је поезијом Рабиндраната Тагоре. Интересантно је и да главну улогу тумачи Виктор Бенерџи, једна од највећих индијских звезда који је играо у филмовима Романа Поланског, Дејвида Лина, Џејмса Ајворија... Шта вас је толико привукло Индији?

Филм Dev Bhoomi, или Земља богова је настао случајно. Био сам председник жирија највећег филмског фестивала у Индији, у граду Гоа, и тамо сам упознао Виктора. Изузетно смо се спријатељили. Он је видео 5–6 мојих филмова који су приказивани на неколико мојих мини ретроспектива широм Индије и позвао ме је да будем гост у његовој кући у Хималајима. Заљубио сам се у тај величанствени предео и људе који тамо живе у веома тешким условима. Виктор је предложио да покушамо да направимо заједнички филм посвећен митским Хималајима и њиховим житељима и рођена је прва идеја која се касније приликом мојих многобројних лутања тим просторима све више уобличавала у филмску причу са једном за мене новом филмском естетиком. Довео сам своју уобичајену филмску екипу из Србије и за шест недеља снимања настао је мој 17. целовечерњи филм.

Биће приказан на једном великом светском фестивалу у септембру, а затим ће бити премијере у Србији и Индији, највероватније у Калкути, током јесени.

Ваши филмови из године у годину постају све мрачнији. Стање душе, стање друштва, или све заједно?

Можда је то резултат година које ме сустижу, јер није лако бити оптимиста када имате велико животно искуство и када са више горчине и опреза сагледавате свет око себе.

Да ли радите на новом филмском пројекту?

Тренутно спремам филм који ћу на пролеће идуће године снимати у Италији, у папском граду Витербо, недалеко од Рима. Филм је савремен, са познатим италијанским и француским глумцима по сценарију који сам написао у сарадњи са Филипом Давидом, а италијански сценариста Марко Алеси тренутно ради на адаптацији. Део филмске креативно-техничке екипе је из Србије, а један мањи део филма ће се снимати и у Македонији. Ето, ускоро се селим у Рим...