Od Urala pa do Tajvana

SOVJETSKI PILOT DRŽI U RUCI visoko podignutu flašu "koka-kole". Pored njega, široko nasmejano lice drugog sovjetskog pilota. Obadvojica kroz prozorčić svog strateškog bombardera Tu-95, negde na 12.000 metara iznad Pacifika nazdravljaju posadi američkog aviona F-14 koja je i snimila taj prizor. Fotografija je agencijskom distribucijom ubrzo postala jedan od simbola hladnog rata između SAD i SSSR-a. Jer, događaj datira iz vremena Leonida Brežnjeva. U međuvremenu mnogo toga se promenilo, nema više ni Brežnjeva ni Sovjetskog Saveza, a i ruska strateška avijacija godinama nije letela izvan granica Rusije.

No, sada više nije tako, odlukom predsednika Vladimira Putina ruska strateška avijacija opet leti daleko izvan svog vazdušnog prostora. Moskva to objašnjava činjenicom da su skoro svi miroljubivi i jednostrani potezi Rusije oko smanjivanja vojnih efektiva i razoružanja u poslednjih nekoliko godina ostali bez isto takvih, ili adekvatnih koraka SAD i NATO-a. Sada će, dakle, pojava ruske strateške avijacije daleko od ruske teritorije opet držati u stanju visoke borbene uzbune uz Amerikance, Britance, Norvežane, Japance, verovatno i proizvođače "koka-kole". Jer, opet su na nebu.

KINEZI I RUSI ZAJEDNIČKI SU VOJNO vežbali na Uralu. Kada je Zapad dobio hladni rat neki su požurili da slom komunizma protumače i kao kraj istorije, posle čega "sve postaje dosadno". Retko je ko zamišljao da je kraj komunizma možda zapravo novi početak, da smo na početku nove faze u istoriji u kojoj marksizam, lenjinizam, antikomunizam, i hladnoratovski neokonzervativizam više nemaju nikakav značaj. Dakle, da li smo sve bliži najnovijoj supstanci za "božje carstvo", onakvoj kakvu je vide sekularni mislioci: univerzalnoj demokratiji i univerzalnom potrošačkom mentalitetu, umreženim u Internet? Da li sva društva idu u istom političkom pravcu, koliko je to sekularna projekcija zapadnog viđenja istorije, odnosno da li druge civilizacije imaju različite koncepcije istorije?

Jer, pomislimo samo na sebe tamo neke 1980. godine. Šta smo zamišljali, kuda će nas odvesti istorija? A raspad Jugoslavije i nuklearne sile kakav je bio SSSR usledio je za samo 11 godina. Znači, kineski tenkovi na Uralu danas, konceptualno gledano dokaz su da istorija nije dosadna. Daleko je reka Usuri, a Kinezi mogu sada da i vojnički drže SAD daleko od bilo kakvog vojnog priskakanja u pomoć režimu na Tajvanu. Naravno, ukoliko Peking odluči da Tajpehu sledi "disciplina čizme". Jer Kinezi su uvek igrali na istoriju, a istorija je vreme.

NOVA AMERIČKA VOJNA OFANZIVA u Avganistanu. Nikako da pronađu i unište Bin Ladena i vrh Al Kaide. Jedan od razloga je i činjenica da Al Kaida predstavlja nihilizam u slobodnom hodu, to nije ni država, ni mreža, to je ideja odricanja od vrednosti koja privlači proterane pojedince bez moralnih skrupula, kao što magnet privlači metal. Ali ta privlačna sila, na žalost, stvara se u Vašingtonu. Bin Laden nije imao nikakvog istorijskog značaja sve dok ga Džordž Buš nije proglasio glavnim američkim rivalom posle 11. septembra 2001. Umesto da terorističke napade proglase zločinima koji jednostavno podležu odgovarajućim pravosudnim merama, Vašington je to proglasio velikim ratom. Tada je to prijalo pogođenoj američkoj svesti, ali se pretvorilo u rat u kojem se druga strana nije pojavila. Kako onda da ratujete u ratu u kojem onog drugog nema? I sada ga opet tražite u pećinama planina Bora-Bora, a on neće da izađe na megdan po vašim pravilima. Neće, pa neće. Jer, Al Kaida ne prihvata američku definiciju rata, verovatno ni istorije.