Izdaje u palanci

Nešto nije u redu sa Srbijom-palankom. Izdaju nas i naš nacizam i majka Rusija. Klerofašisti zabušavaju. Ostavljen na cedilu, jedan nestrpljivi „građanski” aktivista je morao sam sebe da nazove izdajnikom u listu „Danas”. Čak se i u „Politici” pojavio dekontaminirani peščani sprud sa koga se oglasio Stefan Aleksić u pokušaju da se autodenuncira.

Ne znam za učenije čitaoce, ali, kao palančanin, ja ga nisam razumeo. Da li je ispričao trač ili „adekvatnu” istinu o svom autorskom izbeglištvu u „Politici”? Da li je sa „nama”, na strani, kako piše Teofil Pančić, „malograđanskih postfašista i licenciranih licemera na rentiranje, a koji uzduž i popreko Ljiljine Politike unjkavo propovedaju o pošasti ’autošovinizma’”? Ili je sa „njima”, zdravim snagama na portalima „Peščanik” i „Autonomija”?

Umesto odgovora, prvo me malo nepalanački iscipelario, a zatim je u ruke uzeo topuz kapitalizma i krenuo da udara – malo po meni, malo po fantomkama. Tukao je tako da čitalac stekne utisak da je vođa, kome se Aleksić ne usuđuje da pomene ime, „maskirane anonimuse” poslao u Hercegovačku ulicu, a mene u „Politiku”, da se „dobrovoljno" potpišem „ispod perfidnog i bezimenog mehanizma denuncijacije neugodnih pojedinaca”.

Aleksić se, iako mu to nije bila namera, potpisao ispod teksta koji nam otkriva šta se dobije kada se u drugosrpskoj glavi pomešaju Karl Marks i Radomir Konstantinović: „Kao i politika u kontekstu kapitalističkih hijerarhijskih odnosa, i ’palanka’ zavisi od mimikrijske igre kojoj su nejasni modulator, odašiljalac i repetitor. Upravo stoga ona facilitira i ostale oblike maskiranih inverzija čime omogućava mehanizme koji odgovaraju na potrebe sakrivanja identiteta društvene moći i transformacije političke i ekonomske moći u čistu silu i obratno.”

 Nažalost, ove „filosofske” rečenice – stil koji je neprimeren dnevnim novinama, bile one palanačke ili ne – nisu ono najgore. Tragedija naše levice je što su je monopolisali Konstantinovićevi „odlikaši”. U njeno ime se radnicima, poštenoj inteligenciji i sirotinji obraćaju Borko Stefanović, Dragan Popović, Stefan Aleksić...

Ne čudi da glasači na aprilskim izborima nisu poverovali takvoj „levoj perspektivi”. Poruka koju su dobijali je bila sasvim u duhu knjige „Filosofija palanke” – ovde nema nade. Kako reče Aleksić, koji god „konkretni ideološki projekat i aparat” da ulijete u palanačku matricu, rezultat će biti isti.

Za razliku od grčkih i španskih, srpski levičari su odlučili da ni ne pokušaju da se bore. Smešteni u udobnom Konstantinovićevom krilu, oni su izdali radničku klasu i druge „gubitnike u tranziciji” i gurnuli ih u naručje „neideoloških” populista, „zdravorazumskih” neoliberala i vlastoljubivih desničarskih nacionalista, podeljenih u desetak koalicionih kolona.

Nažalost, partijska i NVO levičarska srca su u Srbiji i ovog proleća kucala skoro isključivo za majke Srebrenice, nezavisno Kosovo, dva Prajda i sećanje na jevrejski logor Staro Sajmište. Solidarnost je ostala rezervisana za manjine, čije dozirano „osnaživanje” samo ulepšava neoliberalnu hegemoniju, i žrtve sramne srpske i (još sramnije) nemačke prošlosti.

Ipak, izborni debakl levice je veći nego što izgleda. Palanka je u toliko velikom rasulu da u „Politici”, kad god poželi, može da piše Stefan Aleksić. Svetlana Lukić je čak morala da „izda ultimatum” svojoj „Drugoj građanskoj brigadi” – ili tekst u „Politici” ili „Peščanik” u si-vi, pa nek svako posle vidi šta će kad bude trebalo da traži stipendiju u Budimpešti.

A malo je nedostajalo. Samo je trebalo da stave „flaster preko usta” kada počnu da govore Konstantinovićevim jezikom nacifikacije i ozverivanja. Ako ne zbog radnika, mogli su to da urade zbog Bore Ćosića. Greh je da hrabri komandant osme kontraofanzive protiv palanke prima „nacističku” penziju. Gde će im duša.

Fakultet za medije i komunikacije