Najteže je prevoditi pisca koji ima loš stil

Bez prevedenih knjiga bili bismo u jednoj staklenoj kugli. Mogli bismo da gledamo napolje, a ne bismo mogli ništa da dotaknemo, kaže Melita Logo Milutinović, prevodilac, dobitnica nagrade „Branko Jelić” za najbolji prevod sa francuskog jezika na srpski (u kategoriji „Zreli doprinosi”), koja je dodeljena na „Molijerovim danima”, književnoj manifestaciji Francuskog instituta u Beogradu.

Priznanje je dobila za prevod romana „Bez plakanja” Lidi Salver (Gonkurova nagrada za 2014) , što je bio veliki izazov za nju pre svega zbog „franjola” koji je autorka koristila u romanu.

– „Franjol” je kombinacija francuskog i španskog jezika, a mi bismo ga u prevodu nazvali, na primer, „srpskanski”, jer to je upravo ono što sam morala da uradim: da njene kombinacije francuskih i španskih reči pretvorim u kombinaciju srpskih i španskih reči ali tako da bude razumljiv za srpske čitaoce u istoj onoj meri u kojoj je u originalu razumljiv francuskom čitaocu – objašnjava Melita Logo Milutinović.

– Nije bilo lako, ali čak možda ni to nije bilo najteže od svega, već sam njen stil. Pre ovog već sam prevela tri njena romana tako da je dobro znam. Ali u ovom romanu stil joj je naročito težak, sa dosta komplikovanim rečenicama. Zato sam ovo prevođenje nazvala jednom ludom vožnjom!

Nagradu i jeste i nije očekivala, ali bila je sigurna da niko ove godine nije dobio zadatak takve vrste. Na prevodu je radila nekoliko meseci. U proseku prevede dve-tri knjige godišnje, u zavisnosti od težine teksta i obima knjige (napominje da se prevodi ne mogu meriti količinom knjiga, već brojem stranica, odnosno tabaka), što, međutim, nije dovoljno da se zaradi za život.

– Koliko knjiga treba prevesti godišnje da bi se zaradilo za normalan život? Previše! Ali, brzo prevođenje nije uvek dovoljno kvalitetno. Nažalost, mnogi od nas moraju da rade brže nego što njihov talenat zaslužuje zato što su honorari dovoljno niski da moraju da se nadoknađuju kvantitetom. Otkako se bavim ovim poslom prevela sam dvadesetak knjiga. Verujte, neko toliko prevede za godinu dana – kaže naša sagovornica.

Potcenjenost ove profesije česta je tema među prevodiocima, a nedavno saopštenje iz Ministarstva kulture o tome da se uglednoj nagradi za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, koja se dodeljuje od 1968. godine, uskrati donacija iz budžetskih sredstava doživljena je u kulturnom svetu kao skandal ili bar kao velika greška koju svakako treba ispraviti. Naša sagovornica, koja je inače dobitnica i nagrade „Miloš N. Đurić” (2014. za prevod romana „Beseda o padu Rima” Žeroma Ferarija) smatra da je smešno reći da ta nagrada ne zaslužuje donaciju.

– To je isto kao reći da prevodioci ne zaslužuju da ih država vrednuje ni na koji način, a ako je nekoj profesiji potrebna finansijska stimulacija, to je naša, jer je ovaj posao zaista jedan od najmanje plaćenih. S obzirom na količinu rada i truda koje moramo da uložimo da bi prevod bio dobar, a dobri prevodi dobijaju nagradu „Miloš N. Đurić”, plaćeni smo mnogo manje nego što zaslužujemo. Nadam se da će tu ipak doći do nekog kompromisa. Trebalo bi slušati kulturne poslenike jer je kultura stalno na ivici propasti – dodaje ona.

Prevodioci su u pat poziciji i ne mogu ništa da urade, smatra ona, jer i izdavači znaju da ih plaćaju malo, ali ne mogu ili ne žele da im plate više. Sve to, naravno, ne može da umanji čari prevoditeljskog posla. Naša sagovornica kaže da tokom rada najviše uživa „u prevaziđenoj teškoći”. Kad je reč o najdražim prevodima, bez oklevanja na prvo mesto stavlja roman Žana d’Ormesona „Priča Jevrejina lutalice”. Tu je, kaže, prvi put osetila da prevođenje može da bude gotovo isto zadovoljstvo kao da sami pišete.

–- Reč je o sjajnom piscu briljantnog stila koji teče lako, ali koji treba dobro reprodukovati da bi lako tekao i na srpskom. Primer pisca čija literatura deluje lako za prevođenje dok ne počnete da je prevodite jeste i Le Klezio. Toliko je suptilna njegova rečenica da se to oseti možda tek u drugoj ruci prevoda. Mora mnogo da se brusi da bi sve bilo kako treba. Svaka reč je kao dragulj – ističe Melita Logo Milutinović.

Među najdraže prevode svakako ubraja i „Besedu o padu Rima” Žeroma Ferarija, čiji bujni stil, kaže, čini njegove romane prijemčivim za svako podneblje.

– Bez obzira na to što se radnja u „Besedi” dešava u jednom korzikanskom selu (neko bi pomislio koga to zanima!), ne možete da ne budete uvučeni u jedan divan vrtlog tih kilometarskih rečenica koje vas nose i nose, a onda vas izbace na neku obalu zadihane ali srećne. Sad sam prevela i njegov novi roman „Princip”, u kome je na jednom mestu prevazišao sam sebe po dužini rečenice. Meni je stil mnogo važan. Najteže je prevoditi pisca koji ima loš stil. Ne smete mnogo da ga ispravljate, a ako ostavite neke stvari ispašćete vi krivi kao prevodilac. Piscu se oprašta jer se to posmatra kao umetnička sloboda, a prevodiocu se ne oprašta. Ne volim ni novinarski stil kod pisaca koliko god je lak za prevođenje. Meni je potreban težak prevod da me nadahne – zaključuje Melita Logo Milutinović.