Na tragu Desanke Maksimović

U uglednoj pesničkoj ediciji Srpske književne zadruge, biblioteci „Atlas”, objavljena je zbirka pesama Milene Jovović pod naslovom „Prstenovana tamom”. O knjizi su govorili Slavica Garonja, Đorđe J. Janić i Dragan Lakićević. Milena Jovović (1931), autorka deset pesničkih knjiga, živi u Dobrači, u Gruži. U njenu čast, u ovom selu, svake godine, održava se književna manifestacija „Milenini izvori”. Pripadala je generaciji „seljaka – pesnika”, koju su još činili Momčilo Tešić, Srboljub Mitić i Dobrica Erić.

Činjenica što pesnikinja Milena Jovović nije aktivno prisutna u književnom životu, što nije „na vidiku” kritičara i različitih žirija, smatra Slavica Garonja, ne umanjuje značaj poezije koju je ispisivala čitavog života.

Naprotiv, samo različitost biografija možda je „kumovala” da se u brojnim segmentima svog klasično ispisanog pesničkog rukopisa Milena Jovović ne uporedi, na primer, sa Desankom Maksimović, jer brojne pesničke reminiscencije po svim nivoima teksta čitaoca mogu često asocirati na poređenje ove dve, po svemu autentične i bogomdane pesnikinje: od Milenine pesme o Gračanici, ili ciklusa „vilinskog zova” i sveta prirode i dubljih lirskih preispitivanja („Sagrešenje”), do pesme doslovnog naslova „Zovine svirale” (naslov, samo u jednini, poslednje zbirke Desanke Maksimović). Naravno, to znači prvenstveno da su inspiracije obe pesnikinje nastajale nezavisno jedna od druge, ali iz istovetnog soka rodnog tla, istorije i tradicije sopstvenog naroda.   

Autentičnost i trajan doprinos Milene Jovović srpskoj poeziji, smatra Slavica Garonja, ostaće svakako kroz vanredno suptilnu reinterpretaciju i resemantizaciju kosovskog zaveta i kosovske epopeje, kao svojevrsna crvena nit koja varira kosovski mit i motive kroz čitavu zbirku. Mnogi pesnici, naročito od devedesetih prošlog veka, pevali su o Kosovu, ali čini se da je Milena Jovović sačinila najcelovitiju savremenu pesničku reinterpretaciju tradicionalnog usmenog i uopšte pesničkog nasleđa kosovskog mita.

Knjiga Milene Jovović dragulj je u srpskom pesništvu s kraja 20. i početka 21. veka. Mapa srpskih pesnikinja, zaključuje Slavica Garonja, proširuje se odsad i imenom Milene Jovović koje u nekim novim sagledavanjima i antologijskim vrednovanjima poezije ne bi smelo biti zaobiđeno.

Poezija Milene Jovović, smatra Dragan Lakićević, ženska je lirika – sva u elipsama koje trepere u ritmu zadihanosti – od života i od rada i od briga i od opsesija – opstankom vrednosti srpske zemlje i srpskog iskona u ljudima.

U toj lirici smenjuju se glasovi majke i neveste, Bogorodice i Srbije, molitve i narodne poezije. Sva od boja i muzike jezika, sva od tajne i samoće, poezija Milene Jovović iskazuje „svevišnje zapovesti” srca.

Srce pesnikinje je kazaljka koja se, kao kompas, pomera prema Ljeviškoj, Banjskoj, Gračanici... U istoj pesmi Banović Strahinja i lovćenski Vladika. Istorijske i geografske tačke–odrednice samo su međaši među baštama i lejama nebeske zemlje koju su oblikovali ratari i pesnici, jer je ona rodila i njih, i hajduke, i ustanike, reke i Kosovo i veliku porodicu Svetog Save i kneza Lazara.

Đorđe J. Janić je podsetio na veliku ulogu Dragiše Vitoševića i Vladete Košutića, kao i časopisa „Raskovnik”, u otkrivanju i afirmisanju talentovanih pesnika sa sela.